Kamenčić u nekoj tamo steni
Čekajući postsezonu i uživanje u septembarskom suncu, prelistavam ponude za letovanje u sred srede, u julu i avgustu. Uspevam da ignorišem tv prijemnike koji bruje o vaučerima za leto u Srbiji. Pa, mi i letujemo, i zimujemo, i prolećujemo i jesenujemo u Srbiji. Ok, nije loše sve to. Imam pregršt zamerki na celu tu akciju, ali obećala sam sebi da neću o tome sada, makar ne pod ovim naslovom.
Već dvadeset godina, uh, pa ima toliko, nisam se cak ni raspitivala koliko košta letovanje u Hrvatskoj. A ove godine, prelistavanje zanimljivih destinacija vratilo me je nekim čudnim spletom moždanih vijuga u detinjstvo i bezbrižna letovanja s "mother i father". Mada, roditelja se konkretno i ne sećam nešto posebno sa tih letovanja, ali drugara i drugarica, letnjih kao i većinu naših igara na moru, sećam se kristalno jasno.
Trpanj, Hrvatska. Kamenita plaža, ljudi koji govore malkice drugačije i stalno neko "ajme, meni" ili "ajme ćaća".
Preko puta plaže Hotel Faraon. Nisam mnogo znala o faraonima, ali zvučalo mi je baš veličanstveno. Veličanstveno sam se osećala i ja kad su mi mladi konobari i konobarice donosili kolač više posle večere. Mislim da su mi oči bile ovoooooolike kad su me jednom "tajno" odveli u salu prepunu kolača i rekli da biram koji ću. Ne sećam se koji sam kolač izbrala. Čudne su te selekcije koje mozak bira i skladišti kad si dete.
Kada nam dosadi na plaži, odlazile smo moja, sada bezimena, morska drugarica i ja u hotelski toalet, ali da bismo tamo pevale. Složile smo se da tamo nekako najbolje otpevamo pesme, kao da smo prave pevačice. Najglasnije smo pevale "Šuma peva, šuma blista, la-ku-ku-ku...."
Živeli smo u kući, u Trpnju sa velikim dvorištem u kojem je bilo dvadesetak nekih starih stolica iz bioskopa nekog. Raj za celovečernju zabavu. Sećam se da su bile braon boje.
I vraćali smo se u taj Trpanj, pa sigurno tri leta.
Trećeg leta, ne znam zašto, desetog dana, izabrala sam neki, ko zna zbog čega omiljen mi kamenčić. Zagledala ga, milovala prstima...i dalje se sećam njegove beličaste nijanse i nazirem duguljasti oblik.
Nije bio ništa posebno, ali nekako sam ga zavolela. I zamislila.
Super bi bilo da ga negde sačuvam i nađem ponovo sledeće godine.
Našla sam tajno mesto, u jednoj steni, taman za moj kamenčić. Smestila ga tamo, tamo negde. Veličanstveno, moćno bih nazvala osećaj koji me je preplavio tada.
-Ha, sada samo ja znam da ću se ovde vratiti i naći kamenčić.
Kao da je taj kamenčić postao neka vrsta mog tajnog drugara.
Nikada se više nismo vratili.
Tokom svih ovih godina nisam se setila ni kamenčića, ni Trpnja. do pre neku noć. Vrag mi nije dao mira. Odletim na sajt tog hotela. Urnebes hotel. Preuređen, sa nekim ogromnim bazenom u dvorištu. Prepoznala sam terasu na kojoj smo ručavali i jeli kolače. Od cene mi se zavrtelo u glavi.
Koje godine sam zapravo poslednji put letovala u Hrvatskoj?
I setih se. Bilo je leto 1989. godine. Gradac, sa školom. Uzbuđenje, letovanje prvi put sa društvom. Neka čudna upozorenja nastavnika da ne šetamo sami i da se ne udaljavamo mnogo od odmarališta zbog "situacije". Pojma nismo imali šta je ta situacija, ali nije nas mnogo ni zanimalo šta to oni pričaju.
I tamo smo imali letnje drugare. Njihovih imena se sećam. Bila su mi čudna. Sandro i Vedran.
Vedran je jednom dok smo plivali rekao Sandru "Vidiš sve ovo će biti samo naše, a i ono tamo tvoje će biti naše." Kad smo se vraćali s plaže, moja "best friend ever" me je pitala "E, jesi li čula ono što je Vedran pričao." "Jesam"...."Bas sam se naježila", rekla je.
Počele smo da shvatamo "situaciju". Sledeđe godine saznale smo da smo iz Srbije, a obe smo imale petice iz geografije.
Pitam se, sta li radi moj kamencic.
Čekajući postsezonu i uživanje u septembarskom suncu, prelistavam ponude za letovanje u sred srede, u julu i avgustu. Uspevam da ignorišem tv prijemnike koji bruje o vaučerima za leto u Srbiji. Pa, mi i letujemo, i zimujemo, i prolećujemo i jesenujemo u Srbiji. Ok, nije loše sve to. Imam pregršt zamerki na celu tu akciju, ali obećala sam sebi da neću o tome sada, makar ne pod ovim naslovom.
Već dvadeset godina, uh, pa ima toliko, nisam se cak ni raspitivala koliko košta letovanje u Hrvatskoj. A ove godine, prelistavanje zanimljivih destinacija vratilo me je nekim čudnim spletom moždanih vijuga u detinjstvo i bezbrižna letovanja s "mother i father". Mada, roditelja se konkretno i ne sećam nešto posebno sa tih letovanja, ali drugara i drugarica, letnjih kao i većinu naših igara na moru, sećam se kristalno jasno.
Trpanj, Hrvatska. Kamenita plaža, ljudi koji govore malkice drugačije i stalno neko "ajme, meni" ili "ajme ćaća".
Preko puta plaže Hotel Faraon. Nisam mnogo znala o faraonima, ali zvučalo mi je baš veličanstveno. Veličanstveno sam se osećala i ja kad su mi mladi konobari i konobarice donosili kolač više posle večere. Mislim da su mi oči bile ovoooooolike kad su me jednom "tajno" odveli u salu prepunu kolača i rekli da biram koji ću. Ne sećam se koji sam kolač izbrala. Čudne su te selekcije koje mozak bira i skladišti kad si dete.
Kada nam dosadi na plaži, odlazile smo moja, sada bezimena, morska drugarica i ja u hotelski toalet, ali da bismo tamo pevale. Složile smo se da tamo nekako najbolje otpevamo pesme, kao da smo prave pevačice. Najglasnije smo pevale "Šuma peva, šuma blista, la-ku-ku-ku...."
Živeli smo u kući, u Trpnju sa velikim dvorištem u kojem je bilo dvadesetak nekih starih stolica iz bioskopa nekog. Raj za celovečernju zabavu. Sećam se da su bile braon boje.
I vraćali smo se u taj Trpanj, pa sigurno tri leta.
Trećeg leta, ne znam zašto, desetog dana, izabrala sam neki, ko zna zbog čega omiljen mi kamenčić. Zagledala ga, milovala prstima...i dalje se sećam njegove beličaste nijanse i nazirem duguljasti oblik.
Nije bio ništa posebno, ali nekako sam ga zavolela. I zamislila.
Super bi bilo da ga negde sačuvam i nađem ponovo sledeće godine.
Našla sam tajno mesto, u jednoj steni, taman za moj kamenčić. Smestila ga tamo, tamo negde. Veličanstveno, moćno bih nazvala osećaj koji me je preplavio tada.
-Ha, sada samo ja znam da ću se ovde vratiti i naći kamenčić.
Kao da je taj kamenčić postao neka vrsta mog tajnog drugara.
Nikada se više nismo vratili.
Tokom svih ovih godina nisam se setila ni kamenčića, ni Trpnja. do pre neku noć. Vrag mi nije dao mira. Odletim na sajt tog hotela. Urnebes hotel. Preuređen, sa nekim ogromnim bazenom u dvorištu. Prepoznala sam terasu na kojoj smo ručavali i jeli kolače. Od cene mi se zavrtelo u glavi.
Koje godine sam zapravo poslednji put letovala u Hrvatskoj?
I setih se. Bilo je leto 1989. godine. Gradac, sa školom. Uzbuđenje, letovanje prvi put sa društvom. Neka čudna upozorenja nastavnika da ne šetamo sami i da se ne udaljavamo mnogo od odmarališta zbog "situacije". Pojma nismo imali šta je ta situacija, ali nije nas mnogo ni zanimalo šta to oni pričaju.
I tamo smo imali letnje drugare. Njihovih imena se sećam. Bila su mi čudna. Sandro i Vedran.
Vedran je jednom dok smo plivali rekao Sandru "Vidiš sve ovo će biti samo naše, a i ono tamo tvoje će biti naše." Kad smo se vraćali s plaže, moja "best friend ever" me je pitala "E, jesi li čula ono što je Vedran pričao." "Jesam"...."Bas sam se naježila", rekla je.
Počele smo da shvatamo "situaciju". Sledeđe godine saznale smo da smo iz Srbije, a obe smo imale petice iz geografije.
Pitam se, sta li radi moj kamencic.
Нема коментара:
Постави коментар