Kako sacuvati sebe? Kako ostati veran svojim principima i snovima? Kako se prisetiti snova? O cemu sam bese sanjala sa 15, 20, 25 godina. A sada, u 34-oj, i sa jednom dvogodisnjom bebom, sanjam samo o tome da nista ne sanjam i da me samo jednu noc niko ne probudi. Jesu li bebe bas stvarno tako naporne ili su napornije mame koje su postale mame, a nisu ostvarile svoje snove?
I sta cu uopste danas sa svim tim svojim snovima kojih sam se prisetila onog trenutka kada sam procitala blog svoje prijateljice koja je i ne sluteci, svojim recima vratila mene u svet snova i mastanja. Odakle da pocnem? Hocu li se uplasiti od tih zaboravljenih sanjarija?
Hoce li me uplasiti njihova snaga i velicina, njihova udaljenost od mene same ili ce me zaseniti njihova lepota? Hoce li me sopstveni snovi vratiti sebi, hocu li se naljutiti na samu sebe jer sam ih zaboravila?
Hoce li mi paralisati prste, pa necu vise biti u stanju da ovako zajapureno i uzbudjeno kucam po tastaturi?
Hoce li mi iko priteci u pomoc, ako se uplasim?
A, mozda nista, mozda bas nista od toga se nece desiti...Evo, cekam vec minut, dva, tri...Hm.
Nije tako strasno prisetiti se sebe, svojih ciljeva i misli. Nije strasno, ne boli...Ne boli kada sami vratite sjaj svojim ocima. Ne boli kada organizam zivne i kada svetloscu svoje duse osvetlite dremljivu sobu, i radni sto, i tastaturu. Ne boli ni kada neki davno zaboravljeni cilj izgovorite glasno posle toliko vremena. Ne samo da je bezbolno.
Ocaravujuce je!
I nisu bebe krive...
Bebe sanjaju mame.
A mame su lepe, ako i same znaju i smeju da sanjaju.
I sta cu uopste danas sa svim tim svojim snovima kojih sam se prisetila onog trenutka kada sam procitala blog svoje prijateljice koja je i ne sluteci, svojim recima vratila mene u svet snova i mastanja. Odakle da pocnem? Hocu li se uplasiti od tih zaboravljenih sanjarija?
Hoce li me uplasiti njihova snaga i velicina, njihova udaljenost od mene same ili ce me zaseniti njihova lepota? Hoce li me sopstveni snovi vratiti sebi, hocu li se naljutiti na samu sebe jer sam ih zaboravila?
Hoce li mi paralisati prste, pa necu vise biti u stanju da ovako zajapureno i uzbudjeno kucam po tastaturi?
Hoce li mi iko priteci u pomoc, ako se uplasim?
A, mozda nista, mozda bas nista od toga se nece desiti...Evo, cekam vec minut, dva, tri...Hm.
Nije tako strasno prisetiti se sebe, svojih ciljeva i misli. Nije strasno, ne boli...Ne boli kada sami vratite sjaj svojim ocima. Ne boli kada organizam zivne i kada svetloscu svoje duse osvetlite dremljivu sobu, i radni sto, i tastaturu. Ne boli ni kada neki davno zaboravljeni cilj izgovorite glasno posle toliko vremena. Ne samo da je bezbolno.
Ocaravujuce je!
I nisu bebe krive...
Bebe sanjaju mame.
A mame su lepe, ako i same znaju i smeju da sanjaju.
