I evo, sada kada slavimo velike praznike mi, ''klinci'' iz sedamdeset i neke ne mogu, a da se ne zapitam šta li ovo radimo?
Prisećamo se osećaja raznih iz detinjstva... jasne, kristalno jasne slike proslava vrzmaju se po glavama upravo tokom velikih dana, prazničnih. I šećkaju se tako pritajeno, iritirajuće jasne i živopisne po onim delovima mozgova koji su još sposobni da emituju informacije po našim organizmima. Mirišljave, živopisne informacije stizu do nervnih završetaka, zakukuljenih tamo negde, vešto zaturenih... Lutale su te slike i danas, na Uskrs po mom telu, dolazile do ruku, nogu...Nisu se pretvarale u reči jer reših da ne smaram danas. Moji prijatelji pretvorili su ih u recenice. Zaplivale su u elektronskom svetu, našem svetu za govor i razmšljanje.
Ne kažem da se svi tako čvrsto drže detinjstva. Ima i onih velikih, odraslih igrača ove balkanske igre na sreću. Da, ima i takvih, ali čini mi se, ako me moj delić mozga ne vara, mnogo je više nas, autsajdera, razmaženih derišta koji nikako da sačekaju bus na pravoj stanici. I čekali smo tako neku dvadesetiticu, pa trideseticu, a sada i četrdeseticu. Hm, nešto mi miriše da i ona ide u pogrešnom smeru.
Ma ulazim, baš me briga, vozikaću se još malo, baš da vidim gde ide ovaj bus...
Zbunjujuća su ova naša deca...Trčkaraju i oni tu oko nas i živi su dokaz koliko dugo i mi trčkaramo. Drugačije i ne bismo ponekad, ali samo ponekad postajali svesni da smo mi odavno tu...ali ko će jos i o tome da razmišlja.
Bitno je da se sećamo dana kada smo važili za potencijale, hi, hi, hi...
Sećam se nastavnika iz matematike koji me je savetovao da upišem matematičku gimnaziju, a ne jezičku koju sam upisala jer ću se kako je rekao ''posle jezičke gimnazije sigurno odmah udati''. Taj proračun, pored svih ostalih perfektno tačnih pokazao se kao netačan. Mada, kad razmislim, ko zna, retko je grešio taj divni nastavnik...Možda sam jedno vreme i bila udata, a da to nisam ni znala. Jer (i namerno počinjem rečenicu sa ''jer'') bila sam mala. I sad sam mala, mala, manja od makovog zrna, ali i dalje sam kapacitet...hi,hi,hi naravno na stanici nekoj sve bleđoj i bleđoj, čini mi se u nedođiji...na putnom pravcu ka hm, nedefinisanom položaju levog centra.
I tako, slavimo mi Uskrs 2013. Cirkus u mojoj večitoj oazi sigurnosti, jedinom mestu za koje mogu da kažem da je moje, a nije moje već mojih roditelja. I pečemo jagnje...prvi pokušaj u mom i u zivotu mojih roditelja da tako nešto uradimo. Svima je bilo najblaže rečeno čudno sve to. Zamerke je imao jedino moj maleni koji je bio siguran da je u pitanju dinosaurus, a ne jagnje.
I sedeli smo, sedeli, sedeli, sedeli dok nismo počeli da jedemo. I ništa spektakularno, ali bilo je lepo, vedro, nasmejano, praznično...ali ne kristalno jasno. Prošetali su mojom glavom svi oni koji su u medjuvremenu napustili naše društvo. Oni koji nisu više tu, vladaju mojim mislima uvek pritajeno i na tren se pojavi neka pomisao na njih, brzo nestane i ponovo dodje. I tako me vrate na onaj osećaj ''kad sam bila mala''
I zapitah se...Čekaj, čekaj ''Kad sam BILA mala''. Au...Koliko li sam sada mala, kad sam tada, tako bistrih misli bila mala. Šta li je sada ovo?
Ima li nešto manje od tog famoznog makovog zrna? Kolike li su Lajbnicove monade... kako bih se slatko zavukla u jednu...pa da posmatram svet iz onih njenih očiju.
Ma, DOSTA! Rekoh sebi glasno, tako glasno da niko ne čuje. Moram da se vaspitavam kad niko drugi neće.
Opasni smo mi iz sedamdeset i neke. Opako čuvamo tajne. Ne govorimo nikome da smo mali, mali i da nam treba podviknuti s vremena na vreme. I zato ja rekoh DOSTA. I odmah mi se učini da je ipak trebalo da kažem jedno duuugo ''MUUUUUU'' (što je dobronameran savet mog profesora s faksa. '' "Kad nemate pojma šta biste rekli kažite jedno duže ''MUUUUU...'' umesto da pričate prazne priče'', govorio je.
I tako počeše da se bore moje DOSTA i moje MUUUUU, i vrti se dinosaurus na ražnju.
I evo šta sam ja, večiti potencijal odlučila.
Od danas mi se neće vući po policama knjige koje nisam pročitala do kraja jer se plašim da živim bez njih i jer se plašim kraja, u svakom smislu.
Od danas neću brinuti o tome da li ću se makar još jednom u životu popeti na Akropolj...
I stadoh, odmah se uplaših.
Osećaj mi govori da su moje odluke detinjaste.
- Hajde, čik pridji onoj tamo knjizi...Ha,ha,ha, sutra kažeš?
- Ma nemoj. Hajde sada. Čik.
- A kada ćes to da odeš na Akropolj, potencijalu? Ha, ha, ha...Da, da..Only in your dreams!
E, evo je tridesetosmica. Do you need a drive? Neka, sačekaću još malo.
Ma sta ja pricam. Koga čekam, gde ću...
Zamirisa dinosaurus.
Raduje mu se moje dete.
I trebalo je skupiti snage i reći tada ''Ma, bitno je gde ću njega odvesti''.
Trebalo je malo slagati sebe, sakriti monade u džep i reći to glasno u sebi.
Ipak sam dozvolila da očigledna istina obasja moje biće.
Istina je da on sada zna kuda ide, kao i ja što sam znala kada sam bila mala, ali veća od makovog zrna.
I kakve veze imaju Uskrs, knjige i Akropolj?
Sada ovako na trenutak malo veća, mogu samo da kažem, hvala Bogu pa ovaj tekst nikada neće biti obavezna literatura nikome. Niko neće morati ni da tumači šta je sve ovde smućkano i poslato u elktronski svet. A nije da ne bih volela.
I eto, opet postadoh mala, mala, toliko mala da mi dodje da se sad spremim i odem u ''školsko''.
Ovo poslednje razumeće samo oni rodjeni sedamdeset i neke u nedodjiji i koji me dobro vide i kada sam manja od tog glupog makovog zrna.
Jedno znam, moje žvrljotine su im svima drage.
Prisećamo se osećaja raznih iz detinjstva... jasne, kristalno jasne slike proslava vrzmaju se po glavama upravo tokom velikih dana, prazničnih. I šećkaju se tako pritajeno, iritirajuće jasne i živopisne po onim delovima mozgova koji su još sposobni da emituju informacije po našim organizmima. Mirišljave, živopisne informacije stizu do nervnih završetaka, zakukuljenih tamo negde, vešto zaturenih... Lutale su te slike i danas, na Uskrs po mom telu, dolazile do ruku, nogu...Nisu se pretvarale u reči jer reših da ne smaram danas. Moji prijatelji pretvorili su ih u recenice. Zaplivale su u elektronskom svetu, našem svetu za govor i razmšljanje.
Ne kažem da se svi tako čvrsto drže detinjstva. Ima i onih velikih, odraslih igrača ove balkanske igre na sreću. Da, ima i takvih, ali čini mi se, ako me moj delić mozga ne vara, mnogo je više nas, autsajdera, razmaženih derišta koji nikako da sačekaju bus na pravoj stanici. I čekali smo tako neku dvadesetiticu, pa trideseticu, a sada i četrdeseticu. Hm, nešto mi miriše da i ona ide u pogrešnom smeru.
Ma ulazim, baš me briga, vozikaću se još malo, baš da vidim gde ide ovaj bus...
Zbunjujuća su ova naša deca...Trčkaraju i oni tu oko nas i živi su dokaz koliko dugo i mi trčkaramo. Drugačije i ne bismo ponekad, ali samo ponekad postajali svesni da smo mi odavno tu...ali ko će jos i o tome da razmišlja.
Bitno je da se sećamo dana kada smo važili za potencijale, hi, hi, hi...
Sećam se nastavnika iz matematike koji me je savetovao da upišem matematičku gimnaziju, a ne jezičku koju sam upisala jer ću se kako je rekao ''posle jezičke gimnazije sigurno odmah udati''. Taj proračun, pored svih ostalih perfektno tačnih pokazao se kao netačan. Mada, kad razmislim, ko zna, retko je grešio taj divni nastavnik...Možda sam jedno vreme i bila udata, a da to nisam ni znala. Jer (i namerno počinjem rečenicu sa ''jer'') bila sam mala. I sad sam mala, mala, manja od makovog zrna, ali i dalje sam kapacitet...hi,hi,hi naravno na stanici nekoj sve bleđoj i bleđoj, čini mi se u nedođiji...na putnom pravcu ka hm, nedefinisanom položaju levog centra.
I tako, slavimo mi Uskrs 2013. Cirkus u mojoj večitoj oazi sigurnosti, jedinom mestu za koje mogu da kažem da je moje, a nije moje već mojih roditelja. I pečemo jagnje...prvi pokušaj u mom i u zivotu mojih roditelja da tako nešto uradimo. Svima je bilo najblaže rečeno čudno sve to. Zamerke je imao jedino moj maleni koji je bio siguran da je u pitanju dinosaurus, a ne jagnje.
I sedeli smo, sedeli, sedeli, sedeli dok nismo počeli da jedemo. I ništa spektakularno, ali bilo je lepo, vedro, nasmejano, praznično...ali ne kristalno jasno. Prošetali su mojom glavom svi oni koji su u medjuvremenu napustili naše društvo. Oni koji nisu više tu, vladaju mojim mislima uvek pritajeno i na tren se pojavi neka pomisao na njih, brzo nestane i ponovo dodje. I tako me vrate na onaj osećaj ''kad sam bila mala''
I zapitah se...Čekaj, čekaj ''Kad sam BILA mala''. Au...Koliko li sam sada mala, kad sam tada, tako bistrih misli bila mala. Šta li je sada ovo?
Ima li nešto manje od tog famoznog makovog zrna? Kolike li su Lajbnicove monade... kako bih se slatko zavukla u jednu...pa da posmatram svet iz onih njenih očiju.
Ma, DOSTA! Rekoh sebi glasno, tako glasno da niko ne čuje. Moram da se vaspitavam kad niko drugi neće.
Opasni smo mi iz sedamdeset i neke. Opako čuvamo tajne. Ne govorimo nikome da smo mali, mali i da nam treba podviknuti s vremena na vreme. I zato ja rekoh DOSTA. I odmah mi se učini da je ipak trebalo da kažem jedno duuugo ''MUUUUUU'' (što je dobronameran savet mog profesora s faksa. '' "Kad nemate pojma šta biste rekli kažite jedno duže ''MUUUUU...'' umesto da pričate prazne priče'', govorio je.
I tako počeše da se bore moje DOSTA i moje MUUUUU, i vrti se dinosaurus na ražnju.
I evo šta sam ja, večiti potencijal odlučila.
Od danas mi se neće vući po policama knjige koje nisam pročitala do kraja jer se plašim da živim bez njih i jer se plašim kraja, u svakom smislu.
Od danas neću brinuti o tome da li ću se makar još jednom u životu popeti na Akropolj...
I stadoh, odmah se uplaših.
Osećaj mi govori da su moje odluke detinjaste.
- Hajde, čik pridji onoj tamo knjizi...Ha,ha,ha, sutra kažeš?
- Ma nemoj. Hajde sada. Čik.
- A kada ćes to da odeš na Akropolj, potencijalu? Ha, ha, ha...Da, da..Only in your dreams!
E, evo je tridesetosmica. Do you need a drive? Neka, sačekaću još malo.
Ma sta ja pricam. Koga čekam, gde ću...
Zamirisa dinosaurus.
Raduje mu se moje dete.
I trebalo je skupiti snage i reći tada ''Ma, bitno je gde ću njega odvesti''.
Trebalo je malo slagati sebe, sakriti monade u džep i reći to glasno u sebi.
Ipak sam dozvolila da očigledna istina obasja moje biće.
Istina je da on sada zna kuda ide, kao i ja što sam znala kada sam bila mala, ali veća od makovog zrna.
I kakve veze imaju Uskrs, knjige i Akropolj?
Sada ovako na trenutak malo veća, mogu samo da kažem, hvala Bogu pa ovaj tekst nikada neće biti obavezna literatura nikome. Niko neće morati ni da tumači šta je sve ovde smućkano i poslato u elktronski svet. A nije da ne bih volela.
I eto, opet postadoh mala, mala, toliko mala da mi dodje da se sad spremim i odem u ''školsko''.
Ovo poslednje razumeće samo oni rodjeni sedamdeset i neke u nedodjiji i koji me dobro vide i kada sam manja od tog glupog makovog zrna.
Jedno znam, moje žvrljotine su im svima drage.
