Znate onaj osećaj kad vam je nešto "na vrh jezika" ili kad vam se čini da ste nešto zaboravili, a ne znate šta. E, tako nekako, tj. takva osećanja me muče, pa evo, već više od mesec dana. Indikativno je to, (da se tako sofisticirano izrazim) što su ti osećaji počeli da se javljaju kod mene baš negde na početku ove naturene nam kampanje. I ne bi to bio toliki problem, prebaciš program, ili još bolje "loše programe, isključis trajno" što rekose Darkwoodi, dakle, ne bi to bio toliki problem da moj lični utisak koji je opsedao moju glavu ovih dana jeste da mi tu nešto baš, baš, smeta.
Nije to ni "parada kiča", smešnih akcija, praznih govora....čak ni nepogrešiv osecaj da ONI misle da smo najblaže rečeno svi mi "od dole" pali s Marsa, nego to je do sada, bar za mene neviđeni nacionalni bezobrazluk.
Cenim da je to nova društvena pojava i polažem autoska prava na nju, ako ikad bude uvrštena u udžbenike na FPN-u.
Kakva idealna sinhronizacija bezobrazluka "od gore" i "od dole''.Logika odnosa je vrlo prosta u toj pojavi. Na nivou starije vaspitne grupe u vrtićima (verujte sigurna sam da je taj nivo zrelosti u pitanju).
Ne zaboravimo ko je prvi počeo. Ko je počeo? To svi znamo.
A zasto su počeli tj. raspisali izbore (ups, kršim li ja to ćutnju) hahahaha, ma kakva ćutnja, to je sinonim za injekciju za umirenje koja traje dva do tri dana. Znači, raspisali su izbore da bismo im rekli: - Da, da, dobro je to što radite i samo nastavite tako dalje.
By the way, ako je to cilj, a znamo da nije, preveliki je to luksuz za moj ukus....pa to su mogli da im kažu i njihovi novinari, analitičari i naravno članovi.
Ako je razlog raspisivanja izbora to što ih je do sada ipak nešto kočilo, a sada nakon izbora po onoj krilatici "svom snagom" kreću dalje, ostadosmo uskraćeni za odgovor na pitanje "Pa dobro, šta vas je to kočilo kad tek sad krećete svom snagom"? Razmišljam, razmišljam i čini mi se da niko ne reče ništa o tome ko ili šta ih je kočilo. Dobro, da ne sitničarimo dalje. Ostali subjekti u društvenoj pojavi "Nacionalni bezobrazluk" manje više su poznati. Po logici stvari, sve su to kočničari,,, jer ako ovi ovoliki nisu mogli svom snagom onda je jasno da su svi ostali kočnicari. I crveni, i žuti, i ljubičasti, kao i neke nijanse izmedju žute i plave itd, itd. Ali ne, ne, ne ...ova kampanja je bilo toliko fina da je meni bilo muka od tolike političke finoće. Niko nikoga nije optuživao, svi su pričali samo ili pretežno o sebi, a najviše o nama, najmasovnijem delu Nacionalnog bezobrazluka.
Otvarali su nam spavljive okice objašnjavajući šta nam treba i šta ćemo dobiti. I nje to bezobrazluk. Bezobrazluk je sto su prvi počeli oni koji nam nude kako kažu isto što i do sada, samo malo će udariti po jačini svega toga što već imamo, i ovi drugi koji su se hvatali za po neku stvar koju iz dobro obaveštenih izvora još niko od ostalih nije pomenuo pa će nam mahati ili vraćanjem para koje su inače naše, tj. onih sa boljim platama, ili nam decu stvarno, ali sad stvarno školovati o trošku države i tako neke pesmice.
Slučajni prolaznik bi po sadržini kampanje rekao "Blago državi sa ovakvim političkim figurinama...niko ne želi da se promeni, svi su toliko dobri da nude sve ono što su do sada radili". Ipak, nešto mi tu smrdi. Na stranu to što nisu ubedljivi, nije bitno, mi ćemo im i dalje verovati. Čudna je ta ljubav izmedju naroda i političara. Nego, moj lični utisak je to što su svi od reda, ćutke prihvatili i na silu odradili tu kratku kampanju. Loša gluma, kazaće neko. Ne bih se složila. Pa makar svi znamo kakav je glumački kapacitet ovih naših političara. Prosto je bezobrazno koliko se nisu potrudili oko ove kampanje, Bezobrazno je što se u vazduhu oseća koliko je svima njima muka od ovih izbora, a niko ni da zucne o tome. I još pozivaju nas da dodjemo i mi malo da se igramo sa njima. Što se više nas igra, njima će biti bolje, to razumem. Ali kako ćemo sad svi mi da se igramo, a njima je muka od igre koju su sami započeli. Jedino oni najsnažniji se baš zabavljaju. Mada, počeše i oni nešto da nas zovu na sva usta. A mi, mi, šta uradismo? Potpisivasmo te sigurne glasove, učestvovasmo u anketama, da bi nas procenili, pogledasmo po neku emisiju da vidimo da l ima nešto da se čuje. Ne čusmo ništa. Uzećemo one nesrećno odštampane papiriće, otići bezvoljno na ta birališta, opcrtaćemo malo indiga oko neke cifre, doći kući. Oni senzibilniji osećaće se siromašnije nego ikad, jer će pomisliti kako eto ostadoše i bez ono malo duha na koji su računali, a biće i onih srećnih kojima se igra baš svidja i koji jedva čekaju šta dalje, koji su sledeći zadaci....mada zaboraviće brzo sve to i nastaviti neku svoju igru. Najlakše je sa njima, ali nešto mi se čini da takve ljude ne uzimaju za ozbiljno ni oni klinci iz vrtića. Ali dobro, mislimo da ih mnogo ima, a to je u stvari manje od pola (ali blizu polovine) od manje od polovine. Eto, to je ta cifra koje se neki plaše, neki se pozivaju na tu cifru kao na Sveto pismo. E, kad se oduzme ta manje od pola od manje od polovine ljudi koji su po godinama dovoljno odrasli da glasaju, ostaje onaj poveći ostatak koji se tako bolno ne čuje, i kriv je što se ne čuje, i kriv je jer ne zna na koju će stranu, i kriv je što se ranije nije bunio, i kriv je jer učestvuje u Nacionalnom bezobrazluku kao njegov najmasovniji deo. Kriv je što nema svoju figurinu, kriv je jer je većina, a nema za koga da glasa, kriv je jer je isti kao i oni koji će danas biti srećni i zadovoljni i naravno snažniji, jer odigraće igru, a osećaj krivice se neće smanjiti ni u ponedeljak kad iz ovog odvratnog vrtića ode u pravi vrtić gde rastu neki budući krivci da pokupi dete. Nepodnošljiv osećaj krivice je možda jedino što ćemo ostaviti u nasledstvo nasim vrtićlijama. . Eto, kad bolje razmislim, ostaviću i ja svom detetu taj osećaj krivice što nismo uradili ništa pametno, ni dobro, nismo uredili društvo, tj.državu iako je svrha države zaštita pojedinca, a ne obrnuto, ali ostaviću mu u amanet i priču o sebi, njegovoj pametnoj mamici. I da, naučiću ga da voli Aristotela, Platona, Kanta, Froma, Svetozara Markovića, Crnjanskog, Branka Miljkovica, Milana Mladenovića. Ako to uspe biće dobar čovek, znam.
Nije to ni "parada kiča", smešnih akcija, praznih govora....čak ni nepogrešiv osecaj da ONI misle da smo najblaže rečeno svi mi "od dole" pali s Marsa, nego to je do sada, bar za mene neviđeni nacionalni bezobrazluk.
Cenim da je to nova društvena pojava i polažem autoska prava na nju, ako ikad bude uvrštena u udžbenike na FPN-u.
Kakva idealna sinhronizacija bezobrazluka "od gore" i "od dole''.Logika odnosa je vrlo prosta u toj pojavi. Na nivou starije vaspitne grupe u vrtićima (verujte sigurna sam da je taj nivo zrelosti u pitanju).
Ne zaboravimo ko je prvi počeo. Ko je počeo? To svi znamo.
A zasto su počeli tj. raspisali izbore (ups, kršim li ja to ćutnju) hahahaha, ma kakva ćutnja, to je sinonim za injekciju za umirenje koja traje dva do tri dana. Znači, raspisali su izbore da bismo im rekli: - Da, da, dobro je to što radite i samo nastavite tako dalje.
By the way, ako je to cilj, a znamo da nije, preveliki je to luksuz za moj ukus....pa to su mogli da im kažu i njihovi novinari, analitičari i naravno članovi.
Ako je razlog raspisivanja izbora to što ih je do sada ipak nešto kočilo, a sada nakon izbora po onoj krilatici "svom snagom" kreću dalje, ostadosmo uskraćeni za odgovor na pitanje "Pa dobro, šta vas je to kočilo kad tek sad krećete svom snagom"? Razmišljam, razmišljam i čini mi se da niko ne reče ništa o tome ko ili šta ih je kočilo. Dobro, da ne sitničarimo dalje. Ostali subjekti u društvenoj pojavi "Nacionalni bezobrazluk" manje više su poznati. Po logici stvari, sve su to kočničari,,, jer ako ovi ovoliki nisu mogli svom snagom onda je jasno da su svi ostali kočnicari. I crveni, i žuti, i ljubičasti, kao i neke nijanse izmedju žute i plave itd, itd. Ali ne, ne, ne ...ova kampanja je bilo toliko fina da je meni bilo muka od tolike političke finoće. Niko nikoga nije optuživao, svi su pričali samo ili pretežno o sebi, a najviše o nama, najmasovnijem delu Nacionalnog bezobrazluka.
Otvarali su nam spavljive okice objašnjavajući šta nam treba i šta ćemo dobiti. I nje to bezobrazluk. Bezobrazluk je sto su prvi počeli oni koji nam nude kako kažu isto što i do sada, samo malo će udariti po jačini svega toga što već imamo, i ovi drugi koji su se hvatali za po neku stvar koju iz dobro obaveštenih izvora još niko od ostalih nije pomenuo pa će nam mahati ili vraćanjem para koje su inače naše, tj. onih sa boljim platama, ili nam decu stvarno, ali sad stvarno školovati o trošku države i tako neke pesmice.
Slučajni prolaznik bi po sadržini kampanje rekao "Blago državi sa ovakvim političkim figurinama...niko ne želi da se promeni, svi su toliko dobri da nude sve ono što su do sada radili". Ipak, nešto mi tu smrdi. Na stranu to što nisu ubedljivi, nije bitno, mi ćemo im i dalje verovati. Čudna je ta ljubav izmedju naroda i političara. Nego, moj lični utisak je to što su svi od reda, ćutke prihvatili i na silu odradili tu kratku kampanju. Loša gluma, kazaće neko. Ne bih se složila. Pa makar svi znamo kakav je glumački kapacitet ovih naših političara. Prosto je bezobrazno koliko se nisu potrudili oko ove kampanje, Bezobrazno je što se u vazduhu oseća koliko je svima njima muka od ovih izbora, a niko ni da zucne o tome. I još pozivaju nas da dodjemo i mi malo da se igramo sa njima. Što se više nas igra, njima će biti bolje, to razumem. Ali kako ćemo sad svi mi da se igramo, a njima je muka od igre koju su sami započeli. Jedino oni najsnažniji se baš zabavljaju. Mada, počeše i oni nešto da nas zovu na sva usta. A mi, mi, šta uradismo? Potpisivasmo te sigurne glasove, učestvovasmo u anketama, da bi nas procenili, pogledasmo po neku emisiju da vidimo da l ima nešto da se čuje. Ne čusmo ništa. Uzećemo one nesrećno odštampane papiriće, otići bezvoljno na ta birališta, opcrtaćemo malo indiga oko neke cifre, doći kući. Oni senzibilniji osećaće se siromašnije nego ikad, jer će pomisliti kako eto ostadoše i bez ono malo duha na koji su računali, a biće i onih srećnih kojima se igra baš svidja i koji jedva čekaju šta dalje, koji su sledeći zadaci....mada zaboraviće brzo sve to i nastaviti neku svoju igru. Najlakše je sa njima, ali nešto mi se čini da takve ljude ne uzimaju za ozbiljno ni oni klinci iz vrtića. Ali dobro, mislimo da ih mnogo ima, a to je u stvari manje od pola (ali blizu polovine) od manje od polovine. Eto, to je ta cifra koje se neki plaše, neki se pozivaju na tu cifru kao na Sveto pismo. E, kad se oduzme ta manje od pola od manje od polovine ljudi koji su po godinama dovoljno odrasli da glasaju, ostaje onaj poveći ostatak koji se tako bolno ne čuje, i kriv je što se ne čuje, i kriv je jer ne zna na koju će stranu, i kriv je što se ranije nije bunio, i kriv je jer učestvuje u Nacionalnom bezobrazluku kao njegov najmasovniji deo. Kriv je što nema svoju figurinu, kriv je jer je većina, a nema za koga da glasa, kriv je jer je isti kao i oni koji će danas biti srećni i zadovoljni i naravno snažniji, jer odigraće igru, a osećaj krivice se neće smanjiti ni u ponedeljak kad iz ovog odvratnog vrtića ode u pravi vrtić gde rastu neki budući krivci da pokupi dete. Nepodnošljiv osećaj krivice je možda jedino što ćemo ostaviti u nasledstvo nasim vrtićlijama. . Eto, kad bolje razmislim, ostaviću i ja svom detetu taj osećaj krivice što nismo uradili ništa pametno, ni dobro, nismo uredili društvo, tj.državu iako je svrha države zaštita pojedinca, a ne obrnuto, ali ostaviću mu u amanet i priču o sebi, njegovoj pametnoj mamici. I da, naučiću ga da voli Aristotela, Platona, Kanta, Froma, Svetozara Markovića, Crnjanskog, Branka Miljkovica, Milana Mladenovića. Ako to uspe biće dobar čovek, znam.
