Kamenčić u nekoj tamo steni

Kamenčić u nekoj tamo steni


Čekajući postsezonu i uživanje u septembarskom suncu, prelistavam ponude za letovanje u sred srede, u julu i avgustu. Uspevam da ignorišem tv prijemnike koji bruje o vaučerima za leto u Srbiji. Pa, mi i letujemo, i zimujemo, i prolećujemo i jesenujemo u Srbiji. Ok, nije loše sve to. Imam pregršt zamerki na celu tu akciju, ali obećala sam sebi da neću o tome sada, makar ne pod ovim naslovom.
Već dvadeset godina, uh, pa ima toliko, nisam se cak ni raspitivala koliko košta letovanje u Hrvatskoj. A ove godine, prelistavanje zanimljivih destinacija vratilo me je nekim čudnim spletom moždanih vijuga u detinjstvo i bezbrižna letovanja s "mother i father". Mada, roditelja se konkretno i ne sećam nešto posebno sa tih letovanja, ali drugara i drugarica, letnjih kao i većinu naših  igara na moru, sećam se kristalno jasno.

Trpanj, Hrvatska. Kamenita plaža, ljudi koji govore malkice drugačije i stalno neko "ajme, meni" ili "ajme ćaća".

Preko puta plaže Hotel Faraon. Nisam mnogo znala o faraonima, ali zvučalo mi je baš veličanstveno. Veličanstveno sam se osećala i ja kad su mi mladi konobari i konobarice donosili kolač više posle večere. Mislim da su mi oči bile ovoooooolike  kad su me jednom "tajno" odveli u salu prepunu kolača i rekli da biram koji ću. Ne sećam se koji sam kolač izbrala. Čudne su te selekcije koje mozak bira i skladišti kad si dete.
Kada nam dosadi na plaži, odlazile smo moja, sada bezimena, morska drugarica i ja u hotelski toalet, ali da bismo tamo pevale. Složile smo se da tamo nekako najbolje otpevamo pesme, kao da smo prave pevačice. Najglasnije smo pevale "Šuma peva, šuma blista, la-ku-ku-ku...."
Živeli smo u kući, u Trpnju sa velikim dvorištem u kojem je bilo dvadesetak nekih starih stolica iz bioskopa nekog. Raj za celovečernju zabavu. Sećam se da su bile braon boje.
I vraćali smo se u taj Trpanj, pa sigurno tri leta.
Trećeg leta, ne znam zašto, desetog dana, izabrala sam neki, ko zna zbog čega omiljen mi kamenčić. Zagledala ga, milovala prstima...i dalje se sećam njegove beličaste nijanse i nazirem duguljasti oblik.
Nije bio ništa posebno, ali nekako sam ga zavolela. I zamislila.
Super bi bilo da ga negde sačuvam i nađem ponovo sledeće godine.
Našla sam tajno mesto, u jednoj steni, taman za moj kamenčić. Smestila ga tamo, tamo negde.  Veličanstveno, moćno bih nazvala osećaj koji me je preplavio tada.
-Ha, sada samo ja znam da ću se ovde vratiti i naći kamenčić.
Kao da je taj kamenčić postao neka vrsta mog tajnog drugara.
Nikada se više nismo vratili.
Tokom svih ovih godina nisam se setila ni kamenčića, ni Trpnja. do pre neku noć. Vrag mi nije dao mira. Odletim na sajt tog hotela. Urnebes hotel. Preuređen, sa nekim ogromnim bazenom u dvorištu. Prepoznala sam terasu na kojoj smo ručavali i jeli kolače. Od cene mi se zavrtelo u glavi.
Koje godine sam zapravo poslednji put letovala u Hrvatskoj?
I setih se. Bilo je leto 1989. godine. Gradac, sa školom. Uzbuđenje, letovanje prvi put sa društvom. Neka čudna upozorenja nastavnika da ne šetamo sami i da se ne udaljavamo mnogo od odmarališta zbog "situacije". Pojma nismo imali šta je ta situacija, ali nije nas mnogo ni zanimalo šta to oni pričaju.
I tamo smo imali letnje drugare. Njihovih imena se sećam. Bila su mi čudna. Sandro i Vedran.
Vedran je jednom dok smo plivali rekao Sandru "Vidiš sve ovo će biti samo naše, a i ono tamo tvoje će biti naše." Kad smo se vraćali s plaže, moja "best friend ever" me je pitala "E, jesi li čula ono što je Vedran pričao." "Jesam"...."Bas sam se naježila", rekla je.
Počele  smo da shvatamo "situaciju". Sledeđe godine saznale smo da smo iz Srbije, a obe smo imale petice iz geografije.
Pitam se, sta li radi moj kamencic.

Јабуке и Нјујорк

 Негде тамо 1992. или  '93. седела сам са другарицом (препознаће се сигурно у овој причи) у  центру  МЗ Филип Кљајић. То је као неки мали трг који никада није заживео, баш преко  пута мале пијаце и бившег -ПКБ-а, нешто касније места за смештај избеглица  из Босне и Хрватске. Волеле смо да седимо ту јер су у том делу насеља улична светла била некако јача него у остатку насеља. На том месту, осећале смо се боље, Бога питај зашто, вероватно само због тог светла. Причале смо нешто, у фазону "Како ли је у Њујорку? Замисли нас  у Њујорку...  " и радовале се тој идеји. Није то била стварна жеља да одемо у Њујорк, мада зашто не. Идеја  Њујорк је била удах O2, и вађење из бедака.
И деловало је. Баш је деловало.
Обасјане светлима централног дела Бреснице, устајале смо орне са клупице и кренуле у шпартање улицама драгог нам родног краја у којима смо увек наилазиле на "другаре", веселе, сјебане, шашаве, наше од најранијег детињства. И вече би добијало свој ток.
Неколико месеци касније нисмо могле да уживамо у светлима предграђа јер су почеле рестрикције струје. Није више била битна јачина светла, само нека га има.
Две наредне деценије, пролазила сам  поред тог малог трга не осврћући се уопште. Знам само да су ту вечито неки контејнери смрдљиви и увек чини ми се пуни због близине мале пијаце. Некадашњи ПКБ није више ПКБ, а није више ни принудни смештај за избеглице. Нисам баш загледала, али чини ми се да те просторије зврје празне или су празне само у мојој глави. На самом тргу нема више спомен обележја Филипу Кљајићу, а шта  је натурено уместо тога не знам и кад мало боље размислим не желим да знам.
У међувремену сам постала политиколог и кад премијер  најави ванредну конференцију за новинаре баш се припремим да је одгледам јер сматрам да се нешто битно догодило.
Спава ми се. Ноћни сам тип, али ми се увек придрема негде око седам увече. Борим се да не преспавам конференцију. Дремнем мало и будим се у заказано време да нам се обрати.
Сазнајем да су нам јавне финансије добре као наше јабуке.
- Океј, остани кул, кажем себи. Ово је вероватно увод за нешто што следи као повод за конференцију, ванредну. Још мало трућања о томе како смо премашили свачија очекивања и тако то трајуцка.
Кад се прешло на спољну, тј. регионалну политику, смучише ми се и јабуке и Њујорк. Заклао ножем, вадио очи нису баш реченице које се помињу на конференцији која иде уживо, нарочито ако узмемо у обзир да премијер у ствари изговара речи  сведока у дотичном случају који уз још неке сличне страхоте подгрева балканизацију. Не разумем зашто је морало све то поименце наглашавати, у два наврата. Ни трунке поштовања према тим несрећним жртвама. Хајде ми из  деведесетих, ми смо навикли на свашта, али ова нова деца, деца оне деце који  су били тинејџери деведесетих и који се наканише да постану родитељи, нису баш навикли да им чика са телевизије прича такве ствари. Кад ме је погледао упитним погледом, рекох му само: "Не слушај га. Безобразан је."
"Како се зове ?" 
"Вучић."

После, подели човек јабуке новинарима. Недокучив гест здравој логици. Рекао је да су наше  јавне финансије као наше јабуке, а онда је поделио те јабуке, што би требало да значи да он поклања наше јавне финансије коме хоће из ког год хоће разлога, али најчешће у тренутку кад ти није ни до чега, а понајмање до јела. Талентат за метафоре, нема му се шта приговорити.

Сетих се моје другарице из епа о Њујорку. Можда бисмо могле да седнемо опет испод неке бандере и маштамо. И онако смо можда и она и ја те вечери отишле најдаље него икад раније и даље него што ћемо икад отићи.