Prvi komad odigran više hiljada puta. Osmišljen tako da je glumcima dozvoljena velika sloboda u tumačenju uloga. Tolika da ni oni sami nisu sigurni kako će odigrati sledeći potez. Kostimi se menjaju u hodu, tekst takođe. Gostujući likovi su razni, iz različitih zemalja, prijateljski i malo manje prijateljski. Publika je doduše uvek po malo zbunjena jer izmiče joj fabula, a ne nazire se kraj. Pauze između činova su ponekad duge, ponekad kratke, tako da nikada nisu sigurni kada će sledeći čin početi.
Teatar je veliki, čitava Srbija. Ali nije akustičan. Ne čuje se dobro šta glumci govore. A i tekst je neodređen, pun velikih reči poređanih nasumice. Nikada, nećemo, dobro je, nije dobro, prekidamo, nastavljamo, branimo, nemamo ništa, srce, Srbija.
Ono što publiku ipak zadržava tu gde jeste je to što su ipak kupili kartu i tu su gde su. Treba odgledati do kraja i onda aplaudirati. Kakav god da je kraj, laknuće svima. A zašto, to niko ne zna. Odavno su zaboravili zašto su uopšte i počeli da gledaju ovu predstavu. Zaboravili su da je ta predstava nekada bila stvarnost, ozbiljna i krvava stvarnost, a sada fikcija.
Prosečan građanin Srbije umoran je od Kosova, a koje su pozicije Srbije u pregovaračkom procesu potpuno je nejasno.
Izveštaje o tome dobijaju pojedinci, domaći i strani, makar tako govore zvanična saopštenja nadležnih. Skupština Srbije? Ne sećam se da je ikad dobila.
"Venecija" počinje u pravo vreme. Za sve one kojima je ova prva preko glave, tu je alternativa. Sjaj u bedi, suština radnje.
Ostalo je sve isto. Građani su pospani, umorni i zaraženi nekim čudnim virusom. Čini ti se da si nevidljiv, a nisi. I zaista smo u deficitu sa lekarima. Nedostaju nam specijalisti za ovaj virus. Možda se tek sad školuju.
