Nedovrsena prica ili ''e, jebi ga''
Kada su tu, tu su, kada ih nema, tako dugo i bolno ih nema...
Jurcala sam za svojim malim dvogodisnjakom, prosle godine negde bas u ovo vreme. Lazem. Bilo je to u novembru, slavio se Djurdjic, u kuci koju od malena smatram svojom drugom kucom. I svaka slava licila je na Ivkovu, Nije joj bilo kraja, a cesto ni pocetka.
Izmaknuti od gomile gostiju, pricali smo. Njegova omiljena tema koja je uvek uspevala da ga oraspolozi. Vojska. Mozda nije slucajno jer i ime koje je nosio bilo je poslveceno slavljenu vojske ili vojnistva. Bio je od onih neposlusnih u svemu, pa cak i u toj strogoj vojnoj disciplini. Ipak, te noci poceo je da prica pricu koju do tada nisam cula.
A bilo ih je dosta. meni najmilija je ona koja je vezana za dan kada sam rodjena. Kada su tada mladom vojniku na odsluzenju vojnog roka u Sloveniji javili za rodjenje male Ivane, slavilo se do zore u kafanama nekog tamo slovenackog mestasca. Hm, uvek mi je bilo drago da slusam tu pricu. I pred kraj price zavrsnicu autora ''Mislili su da mi se rodila cerka". Ko zna, mozda zato, uvek neka briga vezana za mene isijavala je iz njegove duse.
A bila je opasna, opasnija da ne moze biti.
Cas dobra, plemenita, puna razumevanja, cas preterano tvrdoglava, ostra. Nije se znalo kad ce koja strana isplivati. Uvek van svih proseka, uvek mimo ostalih, uvek drugacije od drugih.
Stavovi potkovani suvom logikom kojoj ni ja (utrenirani filozof) nisam mogla da pariram, a oni koji zive bez filozofskog treniranja mislili su da su u debatama sa ''slovenacko-sumadisjkim'' vojnikom pobedili jer su rekli ono sto svaki normalan covek misli. A sto to nema veze sa logikom nije bitno. Tako sse zivi i tako je pametnije. I cesto su i stvarno svi ostali izgledali pametnije. Bili su obrijani, imali zdravstvenu knjizicu, jeli tri puta dnevno. On je najcesce bio neobrijan, pusio drinu i gledao kroz prozor vrata sa svoje fotelje. A ideje su samo navirale. Mi ostali, vecito uplaseni od svega i svacega ili smo odobravali ili cutali. Ima i onih koji se nisu slagali sa njegovim idejama. Nije im bilo lako, ali oni su ga najvise i impresionirali.
Jedna od tih ideja je i razvijanje posla na sumarickom jezeru. Pomislih, ma ko ce tamo da kupuje bilo sta. Gde sad na jezero? Sta prica? Sada vidim da je i to bila dobra ideja. Mada nerealizovana, kao i mnoge druge. Bilo je i onih uspesnih i realizovanih, kako kaze moj ju-n-ak toliko uspesnih da me plase. Da, plasio ga je uspeh u poslu. ''Ne volim sto me 'oce pare. To nije dobro. ''
''Pilko, daj jos jedno pivo'' je recenica koju kad izgovorim u sebi, uspevam da ga se setim u potpunosti. Ponekad mislim da smo ga svi po malo razmazili. Nase dete od 60 godina. Mog ju-n-aka.
I sada cesto sedim u tom delu sobe, bacim pogled u pravcu u kom je on gledao svakoga dana, godinama. Pokusavam da shvatim, kako je taj, sasvim obican vidik, dvoriste, ulica i kuca preko puta bio dovoljan da ne mrdajuci preterano, bude u toku sa svim desavanjima, cak i da nazre kako se mi, njegovi rodjaci osecamo u situacijama koje su nas snasle. Sad moj ju-n-ak kao da lici na andjela. Volimo da mislimo tako o dragim osobama. Mozda i stvarno u svakom od nas cuci po neki andjeo. Negde ga ima vise, negde manje. Nekad ga ljudi osete, nekad ne. Moj ju-n-ak je bio izmedju crnog i belog. Bio je sve, ali ne siv. Crna nijansa najcrnjeg, i bela koja zasenjuje i oci i misli.
Najbolji trenuci...Hm, kad vam On zatreba. Osmehnuce se i dati celog sebe. Obicno ljudi koji pomazu drugima to cine uz neki makar i minimalan osecaj nadmoci. U ovom slucaju toga nije bilo. Obozavao je da ...Ma kao da zivne kad je nekome potrebna njegova pomoc. I obavezno uz neku foru, ja bih rekla frajersku. Da frajer je moj ju-n-ak.
Taj frajer je dobro crtao. Tehnicki dobro i precizno. U vojsci je vec i pre zakletve bio u pritvoru, ostalo mi je nejasno zbog cega tacno. Verovatno nije bilo za moje usi.
Pomogao je u crtanju nekih tehnikalija vojnickih, pa je od pritvorenika, zatvorenika, sta li vec, dobio rapidograf i crtao sve i svasta u vojsci i provodio se dobro. To sam uspela da cujem dok sam jurcala za malim dvogodisnjakom na ''Ivkovoj slavi'' 2011. Nije je ispricao do kraja. Mislim da ima jos nesto bas zanimljivo i da je to bio samo uvod, ali ostace neispricana.
Cesto mislim na to, na tu pricu.
Odglumili smo poslednji razgovor. Cucala sam pored njega i kao ozbiljno smo pricali kako se ophode medicinske sestre prema njemu. Bio je bas pricljiv. Ispricao je kako je odrzao bukvicu jednoj ''starijoj'' koja se pravi vazna, a nije promenila rukavice kada je prisla njegovoj postelji. Polunasmejani smo o tome pricali. Bilo je tiho i cudno. Licilo je na njega, ali mozda i nije. Ili mozda ja nisam bila ja, jer sam znala ono sto on tada nije znao. Da mozda polsednji put pricamo. Na svu srecu nismo. Potrajalo je jos koji dan. Dovoljno da kaze nekoliko recenica koje su ON, a za koje bi me verovatno ''umlatio'' kada bi znao da bih ih javno podelila sa svima. Recicu samo da su dovoljno ostre, bezobrazne, licne i upecatljive kakav je bio i on.
Imao je i neke koje je koristio kad bi se zezao. Oni koji ga znaju setice se i boje njegovog glasa kada cuju reci ''zgebe, pilko, strava, mlogo (kao mnogo),e, jebi ga, ne znas ti nista, dajko, caro''.
A cara, cara je posebna prica.
I ode on. Jebi ga. Bas nedostaje.
Kada su tu, tu su, kada ih nema, tako dugo i bolno ih nema...
Jurcala sam za svojim malim dvogodisnjakom, prosle godine negde bas u ovo vreme. Lazem. Bilo je to u novembru, slavio se Djurdjic, u kuci koju od malena smatram svojom drugom kucom. I svaka slava licila je na Ivkovu, Nije joj bilo kraja, a cesto ni pocetka.
Izmaknuti od gomile gostiju, pricali smo. Njegova omiljena tema koja je uvek uspevala da ga oraspolozi. Vojska. Mozda nije slucajno jer i ime koje je nosio bilo je poslveceno slavljenu vojske ili vojnistva. Bio je od onih neposlusnih u svemu, pa cak i u toj strogoj vojnoj disciplini. Ipak, te noci poceo je da prica pricu koju do tada nisam cula.
A bilo ih je dosta. meni najmilija je ona koja je vezana za dan kada sam rodjena. Kada su tada mladom vojniku na odsluzenju vojnog roka u Sloveniji javili za rodjenje male Ivane, slavilo se do zore u kafanama nekog tamo slovenackog mestasca. Hm, uvek mi je bilo drago da slusam tu pricu. I pred kraj price zavrsnicu autora ''Mislili su da mi se rodila cerka". Ko zna, mozda zato, uvek neka briga vezana za mene isijavala je iz njegove duse.
A bila je opasna, opasnija da ne moze biti.
Cas dobra, plemenita, puna razumevanja, cas preterano tvrdoglava, ostra. Nije se znalo kad ce koja strana isplivati. Uvek van svih proseka, uvek mimo ostalih, uvek drugacije od drugih.
Stavovi potkovani suvom logikom kojoj ni ja (utrenirani filozof) nisam mogla da pariram, a oni koji zive bez filozofskog treniranja mislili su da su u debatama sa ''slovenacko-sumadisjkim'' vojnikom pobedili jer su rekli ono sto svaki normalan covek misli. A sto to nema veze sa logikom nije bitno. Tako sse zivi i tako je pametnije. I cesto su i stvarno svi ostali izgledali pametnije. Bili su obrijani, imali zdravstvenu knjizicu, jeli tri puta dnevno. On je najcesce bio neobrijan, pusio drinu i gledao kroz prozor vrata sa svoje fotelje. A ideje su samo navirale. Mi ostali, vecito uplaseni od svega i svacega ili smo odobravali ili cutali. Ima i onih koji se nisu slagali sa njegovim idejama. Nije im bilo lako, ali oni su ga najvise i impresionirali.
Jedna od tih ideja je i razvijanje posla na sumarickom jezeru. Pomislih, ma ko ce tamo da kupuje bilo sta. Gde sad na jezero? Sta prica? Sada vidim da je i to bila dobra ideja. Mada nerealizovana, kao i mnoge druge. Bilo je i onih uspesnih i realizovanih, kako kaze moj ju-n-ak toliko uspesnih da me plase. Da, plasio ga je uspeh u poslu. ''Ne volim sto me 'oce pare. To nije dobro. ''
''Pilko, daj jos jedno pivo'' je recenica koju kad izgovorim u sebi, uspevam da ga se setim u potpunosti. Ponekad mislim da smo ga svi po malo razmazili. Nase dete od 60 godina. Mog ju-n-aka.
I sada cesto sedim u tom delu sobe, bacim pogled u pravcu u kom je on gledao svakoga dana, godinama. Pokusavam da shvatim, kako je taj, sasvim obican vidik, dvoriste, ulica i kuca preko puta bio dovoljan da ne mrdajuci preterano, bude u toku sa svim desavanjima, cak i da nazre kako se mi, njegovi rodjaci osecamo u situacijama koje su nas snasle. Sad moj ju-n-ak kao da lici na andjela. Volimo da mislimo tako o dragim osobama. Mozda i stvarno u svakom od nas cuci po neki andjeo. Negde ga ima vise, negde manje. Nekad ga ljudi osete, nekad ne. Moj ju-n-ak je bio izmedju crnog i belog. Bio je sve, ali ne siv. Crna nijansa najcrnjeg, i bela koja zasenjuje i oci i misli.
Najbolji trenuci...Hm, kad vam On zatreba. Osmehnuce se i dati celog sebe. Obicno ljudi koji pomazu drugima to cine uz neki makar i minimalan osecaj nadmoci. U ovom slucaju toga nije bilo. Obozavao je da ...Ma kao da zivne kad je nekome potrebna njegova pomoc. I obavezno uz neku foru, ja bih rekla frajersku. Da frajer je moj ju-n-ak.
Taj frajer je dobro crtao. Tehnicki dobro i precizno. U vojsci je vec i pre zakletve bio u pritvoru, ostalo mi je nejasno zbog cega tacno. Verovatno nije bilo za moje usi.
Pomogao je u crtanju nekih tehnikalija vojnickih, pa je od pritvorenika, zatvorenika, sta li vec, dobio rapidograf i crtao sve i svasta u vojsci i provodio se dobro. To sam uspela da cujem dok sam jurcala za malim dvogodisnjakom na ''Ivkovoj slavi'' 2011. Nije je ispricao do kraja. Mislim da ima jos nesto bas zanimljivo i da je to bio samo uvod, ali ostace neispricana.
Cesto mislim na to, na tu pricu.
Odglumili smo poslednji razgovor. Cucala sam pored njega i kao ozbiljno smo pricali kako se ophode medicinske sestre prema njemu. Bio je bas pricljiv. Ispricao je kako je odrzao bukvicu jednoj ''starijoj'' koja se pravi vazna, a nije promenila rukavice kada je prisla njegovoj postelji. Polunasmejani smo o tome pricali. Bilo je tiho i cudno. Licilo je na njega, ali mozda i nije. Ili mozda ja nisam bila ja, jer sam znala ono sto on tada nije znao. Da mozda polsednji put pricamo. Na svu srecu nismo. Potrajalo je jos koji dan. Dovoljno da kaze nekoliko recenica koje su ON, a za koje bi me verovatno ''umlatio'' kada bi znao da bih ih javno podelila sa svima. Recicu samo da su dovoljno ostre, bezobrazne, licne i upecatljive kakav je bio i on.
Imao je i neke koje je koristio kad bi se zezao. Oni koji ga znaju setice se i boje njegovog glasa kada cuju reci ''zgebe, pilko, strava, mlogo (kao mnogo),e, jebi ga, ne znas ti nista, dajko, caro''.
A cara, cara je posebna prica.
I ode on. Jebi ga. Bas nedostaje.
