Негде тамо 1992. или '93. седела сам са другарицом (препознаће се сигурно у овој причи) у центру МЗ Филип Кљајић. То је као неки мали трг који никада није заживео, баш преко пута мале пијаце и бившег -ПКБ-а, нешто касније места за смештај избеглица из Босне и Хрватске. Волеле смо да седимо ту јер су у том делу насеља улична светла била некако јача него у остатку насеља. На том месту, осећале смо се боље, Бога питај зашто, вероватно само због тог светла. Причале смо нешто, у фазону "Како ли је у Њујорку? Замисли нас у Њујорку... " и радовале се тој идеји. Није то била стварна жеља да одемо у Њујорк, мада зашто не. Идеја Њујорк је била удах O2, и вађење из бедака.
И деловало је. Баш је деловало.
Обасјане светлима централног дела Бреснице, устајале смо орне са клупице и кренуле у шпартање улицама драгог нам родног краја у којима смо увек наилазиле на "другаре", веселе, сјебане, шашаве, наше од најранијег детињства. И вече би добијало свој ток.
Неколико месеци касније нисмо могле да уживамо у светлима предграђа јер су почеле рестрикције струје. Није више била битна јачина светла, само нека га има.
Две наредне деценије, пролазила сам поред тог малог трга не осврћући се уопште. Знам само да су ту вечито неки контејнери смрдљиви и увек чини ми се пуни због близине мале пијаце. Некадашњи ПКБ није више ПКБ, а није више ни принудни смештај за избеглице. Нисам баш загледала, али чини ми се да те просторије зврје празне или су празне само у мојој глави. На самом тргу нема више спомен обележја Филипу Кљајићу, а шта је натурено уместо тога не знам и кад мало боље размислим не желим да знам.
У међувремену сам постала политиколог и кад премијер најави ванредну конференцију за новинаре баш се припремим да је одгледам јер сматрам да се нешто битно догодило.
Спава ми се. Ноћни сам тип, али ми се увек придрема негде око седам увече. Борим се да не преспавам конференцију. Дремнем мало и будим се у заказано време да нам се обрати.
Сазнајем да су нам јавне финансије добре као наше јабуке.
- Океј, остани кул, кажем себи. Ово је вероватно увод за нешто што следи као повод за конференцију, ванредну. Још мало трућања о томе како смо премашили свачија очекивања и тако то трајуцка.
Кад се прешло на спољну, тј. регионалну политику, смучише ми се и јабуке и Њујорк. Заклао ножем, вадио очи нису баш реченице које се помињу на конференцији која иде уживо, нарочито ако узмемо у обзир да премијер у ствари изговара речи сведока у дотичном случају који уз још неке сличне страхоте подгрева балканизацију. Не разумем зашто је морало све то поименце наглашавати, у два наврата. Ни трунке поштовања према тим несрећним жртвама. Хајде ми из деведесетих, ми смо навикли на свашта, али ова нова деца, деца оне деце који су били тинејџери деведесетих и који се наканише да постану родитељи, нису баш навикли да им чика са телевизије прича такве ствари. Кад ме је погледао упитним погледом, рекох му само: "Не слушај га. Безобразан је."
"Како се зове ?"
"Вучић."
После, подели човек јабуке новинарима. Недокучив гест здравој логици. Рекао је да су наше јавне финансије као наше јабуке, а онда је поделио те јабуке, што би требало да значи да он поклања наше јавне финансије коме хоће из ког год хоће разлога, али најчешће у тренутку кад ти није ни до чега, а понајмање до јела. Талентат за метафоре, нема му се шта приговорити.
Сетих се моје другарице из епа о Њујорку. Можда бисмо могле да седнемо опет испод неке бандере и маштамо. И онако смо можда и она и ја те вечери отишле најдаље него икад раније и даље него што ћемо икад отићи.
