Takvi su heroji...

Heroji. 

Do skoro je ovaj izraz išao uglavnom uz termin narodni. Narodni heroji. I to je ispravno, jer nisi heroj ako nisi narodni, odnosno heroj za sve ljude. 

Od skoro se ovaj izraz olako upotrebljava. Bojim se da se ne izliže i postane termin bez konekcije sa stvarnim značenjem. E, to bi bilo baš tužno. 

Reč Heroj je do skoro asocirala na neki vojnički podvig. Herojskim borbama naših predaka se ponosno hvalimo, i pacifisti i oni koji se ne bi mogli svrstati u tu grupu ljudi. 

Onih savremenih, heroja koji imaju veze s vojskom u novije vreme se obično klanjamo, jer nije in danas pričati o njima. Škakljive su to teme, Mogao bi neko spočitati da ste za rat ili nešto slično tome.  O onima iz davne prošlosti možemo pričati, o ovima iz skorijeg vremena, da ipak malo sačekamo. Nije u redu, ali, doobro, proći će nas i to,

Od nedavno heroje imamo i u miru. To su heroji današnjice. Ponekad imam utisak da ih nema, ponekad da ih ima na svakom koraku. 

A što će nama uopšte heroji, kad ih obično zaboravimo čim opasnost prođe?

Zbog naše nemoći. Oni nas spasavaju, kad nismo u stanju da sami to učinimo. Oni nam daju snagu kada nam je potrebna. Oni nas inspirišu da budemo bolji nego do sada. Daju nam snagu, i veru u sreću. 

Do sada nisam nikada čula da je neki heroj kukao, optuživao druge, hvalio se svojim herojstvom. Uglavnom su sertifikat herojstva ostavljali kolektivnom sudu.

 Ima i onih idealizovanih heroja, koji su nam zbog istorijske distance ostali u svesti kao savršenstva, skoro na nivou božanstva, ali to je sad druga tema. Neki su u medjuvremenu i postali božanstva, jer to smo mi od njih napravili, nisu oni. 

Uvek me je fascininirao maslačak. Lep je dok je žut, ali kada pobeli, pa počne da leprša okolo, a još i ako ga dohvatiš,  pa usmeriš na neku stranu sveta, nekako uveren da će stići na pravu adresu onoga koga voliš, e to je vera, to je ljubav. To je čarobni maslačak. 

Za ovaj tekst dajem sebi za pravo da će biti kao maslačak na vetru i da će jednog dana doći do mojih heroja, do onih ličnih, jer narodne kako rekosmo, baš i nemamo, u hroničnom deficitu smo. 

Možda ih i ima, ali nikako da se dogovorimo oko njih. 

Nema veze, istorija će sve to da sredi. 

Moja lična istorija me uči da je teško živeti bez heroja. Ja nisam u stanju da tako živim. Zato imam lične heroje. 

Heroj je jedna drugarica koja me, dok smo bile klinke nije pitala da li su mi se roditelji razveli. Kada je videla nešto što joj je govorilo da nisu, odahnula je i rekla mi

-Znala sam da nisu. 

A jesu. Nakon toga, nisam imala srca da joj kažem da jesu. Znam da bi je to rastužilo, jer bila je tako srećna u tom trenutku pogrešno protumačene slike koju je imala pred očima. Ona je tada postala moj heroj, jer je pazila, brinula o meni, nije pitala šta mi treba. Radila je to herojski, devojčica iz generacije koja nije imala ni građansko vaspitanje, ni teorijske časove posvećene prijateljtsvu, ništa od toga. Devojčica, heroj. Sada je, nadam se srećna i uspešna žena. Sigurna sam da se ovoga ne seća. U svakom slučaju kiss za nju.

Heroj je moja razredna. Srećem je nakon skoro dve decenije, dozivam je sa:

- Razredna, razredna... baš kao kada smo bili klinci. 

Trčim ka njoj. Ona se okreće i kaže:

 - Ivana, zdravo. Kako si? i kreće razgovor. 

Pitam je gde je krenula, pribojavajuci se da nije slucajno krenula kod lekara jer se tako rano obicno ide kod lekara u tim godinama. 

- Krenula sam do biblioteke, da vratim knjigu i da uzmem novu.   

Heroj je moja razredna. Pored nje je uvek sve u redu. Ne moram da govorim koliko mi je taj dan bio lep i koliko ga apsolutno ništa nije moglo pokvariti. 

Heroj je medicinska sestra.  Moje dete ima 39 temperaturu, a u čekaonici gužva. Ona izlazi  iz ordinacije, proverava da li imamo vodu, pipne dete po čelu, proverava u kakvom je stanju, dok ne dodjemo na red. Heroj je, jer kao uznemirena majka, znala sam da sam na pravom mestu, i da ni najednom drugom ne treba da budem, sem kod tih ljudi, kod te sestre. 

Heroj je hirurg kojeg je moje dete upiškilo u širokom luku, dok je pokušavao da utvrdi ima li beba preponsku kilu. Kada sam nespretno i iznenađeno krenula da uzmem pelenu i da probam da saniram štetu, samo je rekao

 Ne, ne, pa to je normalno. 

Ispod mantila imao je pantalone čije su nogavice bile mokre. Nije se obazirao. Ispalo je da kile baš i nema, ali eto, beba je učinila šta je morala. 

Sretala sam ga kasnije u gradu i pomišljala, blago svoj našoj deci, jer je on tu. Malo sam i istraživala o njemu i saznala da je stvarno stručnjak, nad stručnjacima. 

Zidine bolnice su najhladnije zidine na svetu. I uvek je neka promaja, možda je zato Srbi ne vole, jer ih promaja asocira na bolnice. Često sam obitavala tamo, dok je u toj samotnoj zgradi u kojoj se gase, ali i spasavaju životi, jedan meni dragi život gasio. 

Pomišljala sam. 

Da je makar ovde lepše.

 Da makar ovi hodnici nisu ovakvi, kao hodnici za duhove. 

Da je makar ambijent ljudskiji, topliji. 

Kako će sam? Navikao je da ga svi pazimo. 

Posle nam je rekao, taj meni dragi život kojeg na žalost više nema, da ima tu jedna med.sestra koja priča s njim u toku noćne smene, koja ga obilazi kad zove i kada ima bolove. 

Upoznali smo je tada, Rekla nam je da je on oslovljava imenom svoje žene, ošamućen od terapije. 

Ona mu se obrati i onda se našale, jer i on shvati da ona nije ta žena, Ostajala je tu pored njega. 

Ta žena je heroj. Zbog nje sam mogla da dremnem, tokom tih noći teških i da trunku bezbrižnosti osetim zahvaljujući njoj. Ona je heroj. Njegov i moj.

Heroj je vaspitačica. Njih dve na mom spisku heroja. 

Nervozno se opraštam od deteta koje negoduje što ostaje u vrtiću. Ona kaže:

- Ne, nemojte, pa i deca, kao i mi imaju loš dan. 

Moje dete zbog bolesti ne dolazi u vrtić i propušta podelu pozivnica za rodjendan, 

Muke kod ku;e i milion pitanja, kako ću na rodjendan, a nemam pozivnicu. Tu tešku muku sopštavam vaspitačici. Ona brzo nalazi pozivnicu neku, stavlja dotično ime i kaže ne brinite ništa. 

I još kaže

Hvala Vam puno što ste mi to rekli. Hvala vam puno. Kako da dete pati i da ne ode na rodjendan.

Zamislite moj heroj mi se čak i zahvaljivao. Ali, takvi su heroji. 

Vaspitačica (druga), koja nakon što je moje dete ujela osica, i nakon što je ustanovljeno da je sve u redu, uz serviran sokić i smoki, što nije baš uobičajeno da klopaš u vrtiću, mu kaže: 

- Ujela te je osa, jer izgleda da si ti ovde najslađi. 

Ne treba da govorim da smo nakon toga kod kuće više pričali o tome koliko je dotični, mali gospodin sladak, nego o samoj bezobraznoj osici. 

Takvi su heroji. Heroje citiramo. 

Čitajući vesti, kasnije shvatam da su to meseci kada je njima plata kasnila po nekoliko meseci. 

Heroji ne kukaju. Zato su heroji.

Heroj je nastavnica koja dok deci piše uputstva o lekciji, na famoznoj google učionici, napiše klincima 

Volim vas sve. 

Takvi su heroji. Oni znaju da je ljubav lekovita, čak i u vreme korone. 

Heroj je doktorka kod koje se moje dete lečilo dok je bio mali. Sada je porastao, pa je kod druge doktorke. Znate kako to ide. Njegova prva doktorka ga i dalje pozdravlja. Zapamtila ga je po stalnim upalama grla, anginama i ko zna po čemu još. A on nju toliko zavoleo da se ljutio i često negodovao zbog toga što i doktorka ne ide sa nama na more, na primer. To joj nismo nikada rekli, da ne bude da ga je zbog toga volela. 

Ona je heroj, jer ko još voli lekare. Nju deca vole, a i roditelji, a to nije mala stvar. 

Heroj je moj komšija koji sa drugarom čuva jedan sportski klub od propasti. Troši svoje vreme, energiju i ko zna šta još, kako bi klinci iz kraja imali svoj klub i bavili se sportom. 

Heroj je sve ovo vreme, godinama unazad, a da ja nisam imala pojma o tome.

Heroji se ne hvale. Oni su jednostavno heroji. 

Možda sve ovo nabrojano za nekoga nije baš herojski. Za mene jeste. I sigurna sam da to nisu njihova jedina herojska dela, i da ih je bilo još i da imaju po jedno svakog Božijeg dana.  Ali ne pričaju o tome, ili što bi se reklo imaju loš marketing. 

Nakon svega, pošto sam uspela da se koliko toliko upoznam sa njihovim herojskim delima, mislim da sam naučila dosta o tome kako izgledaju heroji i kako ih prepoznati. 

Heroj izgleda da nema loš dan, nema izgovore, niti rešava da bude heroj.  Heroj jesi ili nisi, trećeg nema. Heroj ti ne nameće osećaj krivice. Heroj te jednostavno ostavlja bez teksta. 

To je ono što ja znam o herojima. Priznajem nije puno, a i nema mnogo pouzdane literature o tome kako prepoznati heroja. Moja lista je otvorena i čeka još heroja jer svima su nam potrebni. 

Ono što takođe znam jeste da smo najosetljiviji i najviše uplašeni za zdravlje i decu. Zato je valjda i moj izbor i proglašenje ličnih heroja nužno sveden na prosvetare i medicinare.  

Jedni nas uče, drugi nas leče. 

Malo li je?

I nema te plate, kojom se adekvatno mogu platiti oni koji savesno i dobro obavljaju ove poslove. 

Istovremeno, nema te jedinice mere kojom možeš izmeriti štetu koju obavljajući taj posao mogu napraviti oni koji ove poslove ne obavljaju kako treba.

I da ne bude zabune, sve profesije su bitne. Iza svih i ispred svih nas, stoje naučnici i umetnici.  Pomogli su mi nebrojeno puta. Da shvatim šta se dešava oko nas  (naučnici) i da prebrodim teške dane i noći. (umetnici). 

Za njih svi znate, to su univerzalni heroji, koje volimo da zovemo i genijima. 

Ova moja priča je o onim ličnim herojima. Herojima kojima bih poslala maslačkovo pismo, pismo bez reči, ali pismo koje uvek znači isto - veliku, ogromnu ljubav koja preko brda i dolina stiže baš do njih. 

A prijatelji? Prijatelji su nešto drugo. Oni su anđeo čuvari i dobro znaju koji su, što bi rekla moja baba, moj heroj nad herojima o kojoj ne mogu da pišem, jer je teško pisati o heroju nad herojima. 

Prijateljima ne šaljem maslačkova pisma iz principa, jer prijatelji su tu, na mojoj adresi, čak i kad treba držati tu sada preko potrebnu distancu. 

Nađu način da me nasmeju, ili rasplaču. Takvi su prijatelji. Šašavi, luckasti, razumni, romantični i bezobrazni kad treba. 

 A ko zna i da li bi pročitali moja pisma, jer više volimo da žive reči lepršaju među nama... 

I da ne zaboravim heroji su i sva naša deca koja nas trpe, ovako besne, ljute, nemoćne i preplašene i koji nam se dive kad i mi postanemo heroji za nekoga. 

Puno je posla za sve nas. Hajde da ih učinimo ponosnim. 

 

 

Dani kada su hashtagovi marketara u Srbiji zaćuteli. #blacklivesmatter VS #ćaleovojezatebe

Broj svetskih brendova koji se pridružio kampanji #blacklivesmatter je ogroman. Počev od najvećih, pa do onih srednjih i manjih. Svako je na svoj način podržao borbu protiv rasne diskriminacije. 

Za razliku od američkih, broj kompanija koje su u Srbiji pokazale hrabrost da u svojim "captions" upišu #ćaleovojezatebe je NULA. 

Koji su razlozi što nijedna kompanija nije pustila u etar hashtag domaće proizvodnje i ima li stručnog opravdanja za to? 

Koliko je marketing u Srbiji daleko od američkog?  

Evo analize mogućih opravdanja i/ili izgovora sa ili bez pokrića. 

• Da li je reč o nedostatku hrabrosti marketara ili kompanija?

• Da li se radi o želji da se ignoriše politika i stvarnost, ili je jednostavno reč o nezrelosti marketinških agencija da događaje poput protesta pretvore u kampanje korisne po biznis je pitanje svih pitanja? 

Zašto američke kompanije to rade, a naše ne?

Idemo redom. 

Mogući razlozi za izostanak ozbiljnije kampanje u Srbiji su:

1. Amerika je Amerika. Lako je njima. To su velike kompanije. Međutim, da li je baš tako?

Istina je da na domaćem tržištu takođe ima velikih kompanija koje se mogu pohvaliti pozamašnom zaradom i decenijskim uspesima na regionalnom tržištu. Takođe, tu su i kompanije inostranih vlasnika koje posluju u Srbiji, a čiji marketinški timovi nisu našli za shodno da makar u formi testa probaju hashtag #ćaleovojezatebe. 

Zar jedna od prvih marketinških lekcija nije  "testing, testing"?

2. Biznis i politika ne idu ruku pod ruku. 

Da, to bi bilo tačno da praksa nije pokazala upravo suprotno. 

Biznis i ekološka politika idu zajedno, biznis i zdravstvena politika idu zajedno, biznis i socijalna politika idu zajedno. Sve su to principi na kojima kompanije grade svoju društveno odgovornu politiku. Rekosmo politiku? Da, politika je svaki kontinuiran proces aktivnosti usmeren ka ostvarivanju određenih društvenih ciljeva. 

        #Blacklivesmatter nije ništa manje politički začinjen hashtag od #ćaleovojezatebe. 

3. Nije jasno ko je organizator protesta u Beogradu, pa kompanije ne žele da rizikuju i da ih neko poveže sa određenim rušilačkim grupama.

Da li se u USA zna tačno ko je organizovao proteste? Da li su to bili mirni protesti, ili smo i u USA videli rušenja, zapaljene automobile i ostale snimke incidenata koji su obišli planetu? 

Odgovor na ovo pitanje je suvišan, jer je jasno kao dan. 

Protesti u Beogradu su čak bili manje rušilački od onih u USA. 

4. Postoji rizik da kupci koji ne podržavaju proteste u Beogradu prestanu da kupuju naše proizvode.

Hm, podeljeno javno mnenje je nešto što je realnost. U svakom društvu, pa i u američkom. Da li mislite da u USA ne postoje ljudi koji se nisu slagali sa protestom i koji ne misle da bela rasa ima ili treba da ima neku prednost? 

Nadamo se da ih je malo, baš kao što se autorka ovog teksta nada da je malo onih u Srbiji koji misle da mladi ljudi ne treba da se bore za adekvatno lečenje svojih roditelja i za istinu o tome.

Šta su zapravo američke kompanije uradile i kako su od protesta napravile pozitivnu kampanju koja je odjeknula planetom?

Lekcija koju treba naučiti od Amerikanaca u ovom slučaju mogla bi da glasi

Dobar marketing ima tu moć da i loše stvari pretvori u dobro. 

• Šta su Ameri uradili, a nama nije palo na pamet?

Podržavajući kampanju #blacklivesmatter brojne kompanije su donirale značajnu sumu novca kao podršku grupama koje se bore protiv rasne diskriminacije, koje pružaju pravnu zaštitu, podršku obrazovanju itd, itd.

Da li treba da se osvrnemo na genijalne kampanje kompanija Apple, Nike, Adidas?

Evo par primera.

https://www.instagram.com/p/CBB6DcGlhbj/?igshid=15vdablvyfugq

https://www.instagram.com/p/CBWoCspj9FH/

Vredan pažnje je i video kompanije Nike koji počinje rečima:

 “For once, Don’t Do It. Don’t pretend there’s not a problem in America…”

https://www.instagram.com/p/CAygJoHABcX/

https://www.instagram.com/p/CBRDBNKq-o1/

Moć marketinga je ogromna i divna, i edukativna i pokretačka.

Marketinški timovi koji stoje iza ovih, ali i drugih američkih kompanija ne samo da su pokazali zrelost da adekvatno odgovore na aktuelna društvena dešavanja, već su i uticali na oblikovanje javnog mnenja po tom pitanju.
Hashtag #blacklivesmatter je došao i do Balkana. Isti taj Balkan je na žalost ostao nem na "naše gore list" i na izuzetno jaku i emocijama nabijenu rečenicu momka iz Beograda koji je izgovorio "Ćale, ovo je za tebe".
Nameće se pitanje zbog čega?
Da li su domaži marketinški timovi toliko daleko od američkih ili su čelni ljudi kompanija uplašeni i rezervisani za takvu vrstu kampanja?
Ono što ostaje kao pitanje otvoreno za budužu diskusiju, moglo bi da glasi
Dragi marketari i uspešne kompanije, od čega ste se pobogu uplašili i zašto ste propustili šansu da marketing i u zemlji Srbiji bude ta magična sila koja budi i stvara dobro u ljudima?
Ako straha nije bilo, onda je pred svima očigledno još mnogo nenaučenih marketinških lekcija jer kompanije i veliki brendovi su mogli:
Ovu priču "iskoristiti" za organizovanje humanitarnih akcija o podizanju svesti o većem ulaganju u zdravstvo, da niko ne ostane bez adekvatne zdravstvene nege, bez respiratora i druge opreme, za podršku lekarima, za podršku zdravstvenom sistemu, za bolju opremljenost bolnica, za brigu o starijima i najugroženijima i sve to uz hashtag #ćaleovojezatebe.
Amerikanci smeju, zašto naše kopmanije ne slede i taj deo prakse američkog marketinga?
Istovremeno, domaćí marketari su preplavili mreže o edukativnim radionicama, svim tajnama digitalnog marketinga i najnovijim “trikovima”. Mnoge od tih radionica su jako skupe, sa sertifikatima koji znače u svetu marketara.
Stvranost je na žalost pokazala nešto drugo.
Nisu nam potrebni trikovi, potreban je ozbiljan marketing.
Na sadašnjem stupnju domaći marketing se na žalost i dalje nalazi u tako često (od strane tih istih marketinških magova pljuvanoj "comfort zoni".
A ko ima i malo veze sa ovom profesijom zna koliko je ona pogubna.
Što dalje od nje, ali kako?
Možda baš ovako:
For once, Do It.
Don’t pretend there’s not a problem in Serbia…
Do nekog sledećeg ćaleta, neka hashtag #ćaleovojezatebe ostane kao podsetnik na propuštenu šansu da kompanije pokažu da im je zaista stalo do kupaca, njihovih osećanja, strahova i briga. Propuštena je šansa i da se podigne svest o brizi mladih prema starijim sugrađanima itd, itd.
Moglo se desiti i da se postide oni koji mladića besramno osuđuju i klevetaju.
Moglo se desiti, ali nije.
Kompanije i marketari su moćniji nego što to mogu i da zamisle.
Amrikanci to znaju. U tome je jedini njihov "trik".
Ivana Đorđević, novinar, politikolog i Socai Media Manager

Dnevnik u doba Korone: Noć sa onima koje boli glava

Ako postoji jedna lepa stvar u ovim danima to je vraćanje pisanju za sebe i o sebi.
Posle manijačenja po društvenim mrežama zahvaljujući višku slobodnog vremena i ukazivanja na pogrešne poteze vlasti  koje su sada posebno štetne jer sada ne sme da se greši, ni da se ćuti, ni da se žmirka dođoh do toga da je najbolje pisati za sebe ili makar za uzak krug prijatelja koji žele da razmene s tobom mišljenje. Sve ostalo je, pa ne znam kako bih rekla, besmisleno.
Ko hoće žmirka celog života i izigrava slepca neka žmirka. Ko neće da žmirka taj gleda i zna. I to je to. Što bih ja bilo šta radila po tom pitanju?
Ono što želim da zapišem ovde i da zapamtim zauvek jeste to da iako mislim da je država trenutno najracionalniji oblik društvenog organizovanja, ona to prestaje da bude kada su joj na čelu najgori. To je mana demokratije, rekao bi  neko i uglavnom bi bio  pravu da nije situacija malo drugačija.
To je mana poludemokratskog društva kakvo mi jesmo.
Mi nismo demokratija i ako to većini prija, ako se plaše i ne žele da se bore za svoju decu i sebe, onda je to to. Ko ne razume značenje i značaj demokratije ili ima neke nedoumice oko prednosti demokratskog društva neka se javi, povoljno držim časove o tome.
Moju dobru prijateljicu je danas bolela glava i bilo joj je loše jer su maske za zaštitu sa 7 i 20 dinara skočile na 180. Ona ima para da ih kupi. Znam je, kupiće i nekome ko nema. Ali nju boli glava, nije joj dobro zbog toga, želi bolje društvo.

U aprilu prošle godine išle smo na protest u Bg. Pokušavamo sve što nam se čini da će imati smisla.

Spazila je tada mačku na sred prometnog puta. Zaustavila auto, odskakutala,  uzela mačku i sklonila je na sigurno.

Ume i da pretera jer od ljudi očekuje samo najbolje i ništa manje od toga. Od mene joj je u tom smislu unapred sve oprošteno.

I sada dolazim do još jedne istine, meni bitne jer sam na korak od odustajanja, a ona mi se meša u misli, ta valjda istina.
Svi moji politički stavovi, pogrešni izbori i kasnije razračunavanje sa tim pogrešnim izborima pravili su putanju do brojnih izuzetnih ljudi. Sreli smo se, a mislim da drugačije nikada ne bismo.
Iako sam mislila da ih imam dovoljno, tih suštinskih prijatelja, ponovo shvatam da ih nikad nije dovoljno. Uvek ima mesta za još. Samo ne znam gde ćemo.

Loše nam je uglavnom jer umesto da zevamo u serije isterujemo neku pravdu gde stignemo. Trenutno na d.m. jer smo sprečeni da se šetkamo, razumljivo i ne žalim se.

Desetak dana nakon proglašenja najsmešnijeg virusa na svetu, prijateljica sa početka priče me je pozvala da mi nešto bitno kaže. Pre toga je poslala poruku da najavi poziv. Znala sam da je nešto bitno čim mi najavljuje poziv.
Trebalo joj je minut da me pozove i taj minut je bio za mene stresniji od svih najsmešnijih virusa u istoriji.
Pomislila sam Evo i oni odlaze. I ona odlazi. U beli svet.
Pomislila sam da odlazi iz zemlje jer je bilo priče od ranije o tome da postoji neka opcija za to, poslovna, idealna. Znala sam da ne može to sada da učini, već  kad prodje taj smešni virus, ali u ušima mi je odzvanjao moj najozbiljniji glas koji nikada nemam na javi i govorio tu rečenicu - Odlazi i ona.
Prekratila mi je muke i naravno, pričala ne o odlasku već o nečemu što je moglo biti korisno da se zna, što treba da se zna.

Mnogi moji prijatelji su otišli.
Oduvek smatram da je planeta mala, da taj svet nije tako veliki, šta znam.
Zašto onda panika ako još neko odlazi?

Valjda zato što je sve manje onih koji će stati i zbog mačke na auto putu, a sve više onih koji žmirkaju i kojima ne smeta 20 puta skuplja cena maske.

Ćuti dok ima. Ćuti, daće Bog. Ćuti, može i obična marama. Ćuti, moglo je i skuplje.
Ćuti, ćuti, ćuti i ne boli te glava.
U pravu su. Ne boli te kad je nemaš.

I taman odlučim da se i ja odreknem glavobolje i utulim je jednom zauvek, otvori se još jedna putanja koja će me možda odvesti u još jednu bitnu priču.
Videćemo. Nadam se da će nas sve ovo ipak nekako zbližiti.
Čudne su putanje društvenih mreža. :)
Sada kada sam i to rešila, pitam se koliko li je sati na jednom prekookeanskom brodu. Mogu da izračunam, ali neću. Pitaću prijateljjicu koja je otišla, a opet je nekako tu.
Sutra imam slobodan dan. Sutra ću malo ja da žmirkam.

Dežurni krivci u društvu "nevinih" ćutologa

Neka društva su shvatila prednost i smisao države, a neka se naslađuju praveći od nje javašluk i tako generacijama.

Sada oni koji žive u javašluku, žele da odu u one države gde je lepše i tamo se ponašaju sasvim fino.
Eto još jednog dokaza da treba birati društvo. Dobrota je zarazna, malo više od bezobrazluka, na našu ljudsku sreću.

Tako i ja biram društvo u Novoj 2019. godini.

Uglavnom su to ljudi koji imaju dovoljno živaca da me uz kafu slušaju kako pričam o slabostima političkog sistema i uzrocima tih slabosti. Ničim izazvana.

Ja ih volim i molim ih da mi oproste što o tome pričam u vremenu predvidjenom za druženje, ali znam nekako u dubini duše da ih zanima sve to što pričam jer znaju da sam to ja.

Možda da sam imala šansu da se bavim u životu onim što mi je profesija, možda bi naše kafe bile opuštenije. Ili možda nikada ne bi? To će ostati nepoznanica. Nije ni bitno, ŠBB KBB nikada nije bila oblast mog interesovanja.

Imala sam ideju da odem u te sređene države jer ovde su  "svi prodane duše, ljudi su se ućutali, neki otišli, mnogi otišli, neki se preobukli, pa ne može čovek da ih prepozna"...

Imati ideju za nešto ne znači i raditi na realizaciji te ideje. Kao što smo već svi edukovani po tom pitanju,  treba razraditi strategiju, pa naći sponzore, odnosno fondove, pa se usavršavati jer zapustilo se znanje i napravilo dosta mesta za neznanje, a znanje ume da pobegne od tebe, ako ga ne zalivaš i ne uvećavaš. Htedoh reći, otupelo se od svakodnevne borbe za egzistenciju, od povremene zabave, lenčarenja, promatranja okoline, pasivnosti.

Dešava se s vremena na vreme da se nešto uzburka u mom malom gradu.
Probudi se poneki pojedinac, uglavnom pojedinka/e skrenu pažnju na neke stvari, loše, naprave neki korak i onda sve utihne. Zadovoljni oni/one, zadovoljni mi koji smo podržali. Ništa od toga nije savršeno, Ovo je mali grad, zna se ko je šta radio, ko nije, opraštam jer OPŠTE DOBRO.

I to je sve ok, ja sam ZA. Nisam neko baksuzno zlopamtilo. Niti su svi isti, niti su svi savršeni, niti su svi podjednako odgovorni, Nisu se svi naučeni rodili. Treba ljudima dati šansu za popravni.
Lepo je ipak priznati i reći. Ja sam sad na popravnom. To uliva poverenje više nego oslanjanje na amneziju onih koji od nje na žalost ili na sreću, ne pate.

Nikad se nisam osećala kao neka novinarka jer sam zaista nešto drugo, iako se povremeno bavim novinarstvom i ne samo bavim, živim sa novinarima, godinama. Naučila sam od njih, tih novinara "kojih nema" svašta.

Dakle, kažu ljudi, nema novinarstva u Kragujevcu.
Da, uz jedan uslov, da primenom iste te logike za ovu tvrdnju zaključimo da nema ni zdravstva, ni prosvete, ni socijalne zaštite, univerziteta, crkve...

Jer da ima zdravstva na primer uspešnije bismo se borili sa teškim bolestima. Izborili bi se ti zdravstveni radnici da skeneri rade za najteže bolesnike makar, da ih ne vozikaju tamo amo po okolnim gradovima, da ne guraju po 10 bolesnika u jednu sobu, da sijalice po kupatilima rade, dodjosmo do toga da nema ni električara pravih.

Da ima prosvete, ne bi nam deca dolazila kući da ih mi učimo ili plaćamo privatne časove od osnovne škole pa na dalje. Ja hvala Bogu još uvek ne, a i nemam fond za to, tako da ako završi srednju, puna kapa.

O, socijalna zaštito i socijalni radu, gde li si? Znaš li koliko  majki ne može da vidja svoju decu jer mačo tate iznišljaju razne razloge za to? I obrnuto. Znaš li koliko dece sedi zbunjeno pitajući se zašto ne može da vidi onog drugog roditelja, odrasta pod patronatom baba i deda koji truju njihove umove stavovima o bludnim njihovim roditeljima koji ne žele da ih vide, što u najvećem broju slučajeva nije tačno. Znate li koliko je obespravljenih roditelja koje je stvarnost i vaša neodgovornost i neprofesionalizam odvojila od dece i šanse da ih vidjaju, a deci uskratila šansu da vode srećan život uz oba roditelja, iako su im roditelji razvedeni, Ja ih znam bar nekoliko iz moje bliže sredine. Pokušavali su da se izbore žaleći se vama, ali ništa od toga.

O, univerzitetski profesori dragi. Koliko rečenica prostoproširenih može da sastavi vaša osmica na privatnoj tezgi koju ste lično potpisali i pljunuli na svo znanje koje ste stekli? I ne samo to, raširili ste virus po Srbiji koji se zove Kupljene diplome. Vakcinacije protiv tog virusa nema, a smrtonosan je. Ubija polako, ali sigurno. Jer novi stručnjaci, nisu krivi, a misle da nešto znaju. Vi ste im dali krila. Njihova zabluda često i najiskrenija skupo će nas koštati, već mnogo košta.

O, crkvo i presveto sveštenstvo koje propovedaš oprost, ljubav, solidarnost.

Vernici su stajali ispred Lazarice mesecima tražeći svog sveštenika nazad. Posegli ste za milicijom i državnim sudom, iako porez od kojeg se i milicija i sudstvo izdržavaju, crkva nekako zaobilazi. Samo primećujem. Ok, u krajnjem svi smo građani i neki porez plaćamo. Nije se našao niti jedan kolega sveštenik koji je javno izneo stav da misli da je tom drugom kolegi svešteniku učinjena nepravda ili da možda treba salušati glas naroda, vernika. Niti jedan. Biće da narod nije u pravu i da ne razume crkvena pravila. Ok.

Mene zanima, da li se iko iz bilo koje struke ogradio od svog kolege koji je sve samo ne kolega?

"Nije moje da ja sudim. I onako se sve zna. Neću da se zameram. Nisu to moja posla."

A druga strana medalje je da je svaka generalizacija loša. Sa te strane medalje ostaju oni o kojima se ne priča. Oni koji imaju svoje lične izbore koji su posledica njihovog vaspitanja, ubeđenja, mentalnog sklopa.

Znam sasvim dovoljno svojih sada već bivših kolega koji su odbili da rade na glavnom i najuticajnijem mediju u gradu, iako su ostali bez posla koji vole i koji su profesionalno obavljali. Sumnjali su da će to biti medij kakav treba da bude, kakav je bio nekada davno i ostali dosledni sebi i svom profesionalizmu.

Da li je bilo koji prosvetni radnik odbio da radi u školi za koju smatra da njeno rukovodstvo ne radi kako treba?

Da li je bilo koji lekar, medicinska sestra odbila da radi na odeljenju ili pod upravom menadžmenta u čiju profesionalnost i poštenje sumnja, a da za alternativu ima Biro za nezaposlene?

Da li je bilo koji socijalni radnik učinio isto kada dodje do loše smene rukovodstva?

Ja za takve slučajeve nisam čula, a eto za novinare jesam i znam ih lično. Ako neko zna nešto što ja ne znam neka me razuveri.

Znam i čula sam brojne priče o nadljudskim naporima lekara koji su u katastrofalnim uslovima uspeli ono što bi retko ko mogao. Svaka vam čast.  Još veća bi čast bila da ste skrenuli pažnju na loše uslove u kojima radite ili je to sve tamo ok? U skladu sa standardima 21.veka.
Da li vam smeta kolega kojem pune džepove očajni rođaci bolesnika? Da li ste skinuli svoj beli mantil kada je na rukovodeće mesto u vašem kolektivu došla partijska neznalica?

Znam za učitelje koji su decu naučili mnogo toga što ne piše u knjigama i što roditelji ne bi uspeli da ih nauče nikada. Hvala na gratis lekcijama, ali zašto izvinite te lekcije nisu planu i programu? Može li uz svaki štrajk koji podržavam da se udene i modernizacija školskog programa? Usklađivanje sa novim metodama učenja, pismenije rečenice u udžbenicima, zabrana prodavanja knjiga na crno deci po školama itd, bolje da se zaustavim, da mi se ne naljute prijatelji prosvetari. I može li molim Vas bez reklamiranja sportskih klubova po školama, flajera po rančevima, šaljite nam ih na kućnu adresu, ne u školskim torbama koje su i onako preteške.  Hvala unapred.

Da ima novinara u Kragujevcu, oni bi sve ovo istražili.

Ništa lepše nego oprati ruke nakon što ste ih zaprljali.

Sapun, gospodo, sapun. Ne mogu ruke biti stvarno čiste ako ne koristite sapun.


Izvolite, pozovite novinare, ispričajte im priču, stanite pred kameru, novinari će doći, čak i ovi novi kojima je lako podrugljivo smejati se. Došli su bez konkursa, prihvatili se posla koji ne znaju, ali su raspoloženi da uče, baš kao i brojne vaše kolege u kancelarijama, zar ne?

Na pozive građana dolaze svi. Moguće je da neke redakcije nemaju sredstava da dodju do vas ukoliko ste udaljeni od grada jer nemaju sredstava za automobil, ali probajte da vi dodjete do njih. Pa ni Hitna pomoć ne dolazi osim ukoliko nije baš život ugrožen.

Treba biti pošten i reći da je naša Radio Televizija Kragujevac i dalje dalekoooo iznad, na primer Studija B.

U danima nesrećne Barbare, bila sam ponosna što minemamo Barbaru, bar za sada. Priznajem, nekada mi ova vrsta utehe ne bi pala na pamet. Ipak, vremena su toliko loša da je to zaista za utehu.

Kragujevac je pre par meseci posetila opoziciona poslanica Tatjana Macura sa inicijativom "Mame su zakon". RTK ekipa je bila na terenu. Imali su poziv, došli, snimili, išlo je uključenje uživo. Iskreno, nisam to očekivala. Inicijativa "Mame su zakon" je  tada bila na samom početku. Ko je želeo da se informiše, mogao je eto i o toj inicijativi i to gledajući RTK. Na još mnogo terena koji nisu prorežimske prirode sam ih sretala.

Dakle, dragi građani i građanke, zovite medije, novinare, podelite sa njima vašu priču, a ako ih nema i prećutkuju, izbegavaju vas, onda presudite da novinarstva u Kragujevcu nema.

Kada ste bolesni, lekar ne može da vas izleči, ako mu se ne obratite za pomoć.

Kada ne otvorite knjigu, ne možete je pročitati.

Socijalni slučajevi koji nisu potražili pomoć države, ne mogu je ni dobiti.

Problem nastaje, kada svi ćute, a očekuju od drugih da govore ili rade umesto njih.

Inicijativa naravno da je važna, al izvin'te, izvol'te preuzmite je. Ja gde mogu i gde smatram da je najbitnije, ja delujem. A vi? Pomirišite svi svoje ruke pre nego što lupite onim čekićem o sto i donesete presudu.

U stvari, zašto ovo pišem? Bojim se za ove razvijene zemlje. Ako tamo odemo i dobijemo držaljanstvo imaće ljudi problem sa tolikim brojem ćutljivih građana koji peru ruke bez sapuna i misle da je to ok.

P.S. Svako tumačenje teksta da na bilo koji način podržava flagrantno i višegodišnje kršenje Zakona o sufinansiranju medijskih sadržaja od javnog značaja koje naša gradska vlast sprovodi iz godine u godinu i gomilu para daje na finansiranje RTK je neosnovano jer to nije tema teksta. Najdiretnije odgovornog za to smatram Miljana Bjeletića, člana Gradskog Veća za kulturu (jer za medije većnik ne postoji) i koji je na moje pitanje od pre sada već dve godine za TV Melos "Da li će biti para u budžetu i za sufinansiranje medija",  uz osmeh odgovorio "Nadam se da da."
Njegov posao nije da se nada, nego da se pobrine da se zakon ove države poštuje i u Kragujevcu.

Kosovo VS Sjaj u bedi

Na repertoaru dve velike predstave: "Kosovo" i "Venecija".

Prvi komad odigran više hiljada puta. Osmišljen tako da je glumcima dozvoljena velika sloboda u tumačenju uloga. Tolika da ni oni sami nisu sigurni kako će odigrati sledeći potez. Kostimi se menjaju u hodu, tekst takođe. Gostujući likovi su razni, iz različitih zemalja, prijateljski i malo manje prijateljski. Publika je doduše uvek po malo zbunjena jer izmiče joj fabula, a ne nazire se kraj. Pauze između činova su ponekad duge, ponekad kratke, tako da nikada nisu sigurni kada će sledeći čin početi.

Teatar je veliki, čitava Srbija. Ali nije akustičan. Ne čuje se dobro šta glumci govore. A i tekst je neodređen, pun velikih reči poređanih nasumice. Nikada, nećemo, dobro je, nije dobro, prekidamo, nastavljamo, branimo, nemamo ništa, srce, Srbija.

Ono što publiku ipak zadržava tu gde jeste je to što su ipak kupili kartu i tu su gde su. Treba odgledati do kraja i onda aplaudirati. Kakav god da je kraj, laknuće svima. A zašto, to niko ne zna. Odavno su zaboravili  zašto su uopšte i počeli da gledaju ovu predstavu. Zaboravili su da je ta predstava nekada bila stvarnost, ozbiljna i krvava stvarnost, a sada fikcija.

Prosečan građanin Srbije umoran je od Kosova, a koje su pozicije Srbije u pregovaračkom procesu potpuno je nejasno.

Izveštaje o tome dobijaju pojedinci, domaći i strani, makar tako govore zvanična saopštenja nadležnih.  Skupština Srbije? Ne sećam se da je ikad dobila.

"Venecija" počinje u pravo vreme. Za sve one kojima je ova prva preko glave, tu je alternativa. Sjaj u bedi, suština radnje.

Ostalo je sve isto. Građani su pospani, umorni i zaraženi nekim čudnim virusom. Čini ti se  da si nevidljiv, a nisi. I zaista smo u deficitu sa lekarima. Nedostaju nam specijalisti za ovaj virus. Možda se tek sad školuju.

Trening za bolji svet

Eto, i ja sam počela da treniram.

Kad malo bolje razmislim, oduvek sam htela da treniram nešto. I nikako da počnem.
U stvari, pohađala sam plesnu školu jednom davno i to me je tada ispunjavalo u potpunosti.
Naš plesni trener bio je čuveni Bata. Mislim da je bio iz Slovenije. makar smo mi tada toliko o njemu znali. Ostalo što je za nas bilo bitno je da je bio odličan insturktor plesa. Još uvek se sećam njegovih uglancanih cipela, sa tankim đonom i odbrojavanja 1,2,3 i...

Generacije malih Kragujevčana naučio je kako se igra valcer, tango, ča ča ča...

Sećam se i jednog malenog plesača koji mu se požalio: "Ja nemam parfema". Mislio je na partnera, ali razumeli smo svi.

Korake i dalje pamtim. Tako je to kad treniraš srcem i dušom. Nikad ne zaboravljaš ono što si naučio.

Tako će biti i sa treningom na kojem sam nedavno bila.

Trenirala sam 9 dana intenzivno. Netačno je reći po ceo dan, jer tu su bile i noći kada se sve što si tog dana uradio slegne negde, duboko u srcu, duboko u mozgu, u svakom deliću tela.

Treneri, njih četvoro sa različitih strana ovog regiona (Makedonija, Kosovo, Bosna i Srbija) doneli su svoje znanje, entuzijazam, otvorene umove, iskrenost i mnogo veština. Ne, ne, nisu sve to prosuli ispred nas kao što to vole stručnjaci da rade, kako bi zadobili poverenje ostalih učesnika treninga. To su radili polako, dozirano i u skladu sa našim tempom napredovanja. A napredovali smo dobro. Koji nam je bio cilj, nismo jasno znali. Jedino što smo svi zajedno znali da tamo, ka cilju idemo zajedno, pa gde stignemo.
Naslućivali smo da se taj cilj zove MIR/ PAQE/ МИР.  Da, to je i zvaničan naziv treninga. Ali, kako ćemo znati da li smo došli do cilja, da li smo na pravom putu.
Zadržavali smo se na nekim stanicama duže, na nekim kraće. Na svakoj duže od za to predviđenog vremena. Ne zato što smo bili spori, već  da bismo se bolje razumeli. Nakon svakog treninga, u sobe smo nosili taman onoliko emocija koliko smo na treningu dali. Mereno u iskrenosti, sobe su nam iz dana u dan bile sve punije. Brzo smo počeli da ih iznosimo i iz radionice i iz sobe. Na terasu, sa pogledom na Dojransko jezero. Simbolično, to jezero je jednim delom u Makedoniji, a delom u Grčkoj. I prelepo je. Mirno i lepo. Nema oznaka koje bi podsećale na bilo kakvu granicu na njemu i remetile njegovu lepotu.
Među nama, učesnicima treninga bilo je granica. Doneli smo ih sa sobom, a da toga nismo bili ni svesni. Proradile su kod nekog pre, kod nekog kasnije. Pojavljivale su se u raznim oblicima i momentima. Tokom treninga ili na pauzi za kafu. Ne bi ni bilo fer da smo ih zaključali negde. To nije realnost. Realnost je da postoje.
Trenirali smo kako da ih preskočimo kao lako savladivu prepreku. Realnost je i to da koliko god da vežbaš, ponekad nisi u stanju da ih preskočiš. Šta tada?
E, onda zamisliš da si je preskočio i zamisliš kako se u tom slučaju osećaš. Hteo, ne hteo, osmehneš se. Jer, tako je lepo sa druge strane. Tako životno i sveže. Možda ti od lepote potekne suza i "give me five" pozdrav prijatelja koji je takođe zapeo tu negde blizu prepreke. I ona postane nebitna i tako savitljiva. Pada pred vama jer snažniji ste od nje. Tu ste gde ste oduvek bili, spremni da svaku podmetnutu prepreku prevaziđete, umanjite je i preskočite do one strane gde je Mir.
Taj Mir deluje tako nedostižno i neuhvatljivo. A nije. Što ga više uzimate, više ga ima. I treba da se trenira, svakoga dana po malo. Koliko ko može. A može svako. I treba svako.
Jer kondicija je garant uspeha.
Mene su trenirali najbolji. Nadam se da ću dugo biti u top formi. I eto,od tada treniram svakog dana,  najlepši sport na svetu - Izgradnju mira.


Hvala svim mojim novim prijateljima i onima koji su našoj priči dali naslov i pisali je zajedno sa nama.

Albulena Karaga, Mirovna akcija, Prilep-Tetovo

Nexhat Ismajli, ANP Gnjilane-Priština

Boro Kitanoski, Mirovna akcija, Prilep-Tetovo

Katarina Milićević, CNA Sarajevo-Beograd

Nedžad Horozović, CNA Sarajevo-Beograd

Neki ljudi...

Neki ljudi...

Postoje tako neki ljudi koji nikada ne dodaju nov začin nekom jelu. A ima i onih koji nikad ne kuvaju, kao na primer ja. To je za mene veština nemogućeg. Ja sam od onih koji se ne hvataju za šerpu, kutlaču i slične stvari. Ali, imam stav o hrani. Znam šta volim i šta ne volim, šta mi prija, a šta ne. 
Slušam s pažnjom priče o hrani. Zamišljam kako ću nekad krenuti i u taj poduhvat. Kada, ko zna? Kada bude frka za to, verovatno.

Postoje tako neki ljudi koji životu koji živiš uvek dodaju neki nov začin.
Stvore se odjednom. Iskoče sa neke police i pravo u lonac sipaju baš šta treba.

Sebe smatram baš racionalnom osobom.

Kako je onda moguće da se non stop osećam kao neki multimilijarder, na primer?  Dubina džepa svakodnevno govori suprotno.

Ma lažem. Ja džepove i ne koristim za bilo šta materijalno. To se samo tako kaže, pa hajde i ja.

Oglasna tabla na FPN-u. Prvi dan studija. Pored mene osoba koja kasni kao i ja. Gde sad ići? Nađosmo nekako, a kako više se ne sećam. Važno je da smo se i našle i snašle. Taj začin je stigao iz Sarajeva, preko Pala, drugi iz Kragujevca, a smućkali su se u Beogradu, na Voždovcu.

Čudan je taj Voždovac. Spojio je u broju 165 ljude gladne Platona, Aristotela, Monteskjea, po neko i Hegela, a sve zajedno gladne opšteg dobra. Dobro, bilo je i zalutalih, ali oni se nisu baš primili.

Tramvaj Devetka. Rastajemo se kod Železničke stanice. Na tri strane, ka Sremčici, Kragujevcu i Zvezdari, a u stvari, ta treća strana sa Zvezdare se solidariše sa druge dve.

Ostavljam instrukcije. "prijavite mi taj i taj ispit i javite kad je". Ne sumnjam da će tako i biti.  Odlazim ka Kg-u i pitam se: "Čime li sam zaslužila ovakve prijatelje?"

Padam u divnu dremku, budim se na ulazu u vidno mračniji grad od onog iz kojeg sam dva sata ranije krenula. Zvoni telefon.

- Gde si?
- Evo, stižem u Kragujevac. Ti?
- I ja u Sremčicu.

Smejemo se....dalje se ne sećam.
Nije ni bitno.

Imam dete. Jednom sam kod lekara na nekom pregledu zaboravila datum njegovog rođenja i godinu. Posle 2000-te, sve godine mi liče jedna na drugu. Trebalo je par dugih minuta da njegovo rođenje smestim u društveno prihvaćenu vremensku dimenziju oličenu u datumu.
Brojevi sami po sebi, osim ukoliko nisu u sasvim određenom odnosu prema drugim brojevima, odnosno u kvantitativno izraženim kvalitetima, za mene su potpuna zbrka.

To bi možda bilo zabrinjavajuće, ali nije jer ja imam svoju paralelu u svemiru, iz pravca Zvezdare. Biće koje je uvek svesno i brojeva i kvaliteta.

Koliko su brojevi bitni, naučila sam od njega. Svaki rođendan, svaki značajan datum, pa i rođednan mog deteta pretvara u dane kada shvatam koliko sam prebogata. Uvek je tih dana uz mene.

Još jedna takva paralela je došla do mene iz smog Kragujevca. Rokovnik pun kontakata, korisnih. San svakog novinara. Dobila sam ga na tacni. Onako olako, kao što ti poznanik na ulici kaže zdravo. Ne znam da li je stvarno bila u beloj bluzi toga dana. Moja stvarnost govori da jeste. Ona, paralela iz Kragujevca se ne seća i neće se prepoznati.

Moje drugo ja se jednom zaposlilo, pravi posao, za do penzije. Ustalo ujutru, krenulo na posao, šminka, tašna, ma sve. Prvo ja ustalo par sati pre i krenulo na ne bš tako lepo mesto. Po malo buđavo, skučeno i "na crno". Moje drugo ja, za to vreme korača ka kancelariji i plače. Zbog mene. Plače jer drugo ime joj je pravda. Uz mene je otkad znam za sebe.

Mart, 2018. Izbori su bili pogubni, ma šta ko o njima mislio. Ko bi rekao da sam pojam izbora može u sebi da sadrži i takvu kvalifikaciju? Ali, eto. Moćan je to pojam.

Sruši iluzije, klepi te po glavi i izoštri vid.

I aktivira neke stare, neuništive spone.

"Napiši nešto" iskočiše mi pred očima slova od milion dolara. Direktno sa Pala u moj mesindžer.
 Na istoj "talasnoj dužini", kao pred oglasnom tablom, pre toliko godina.
 Izgleda da opet tražimo isti cilj. Slušaonicu sa ukusom slobode.
 Našle smo je jednom. Naći ćemo je ponovo. Sigurna sam.

Thanks :)