Neki ljudi...
Postoje tako neki ljudi koji nikada ne dodaju nov začin nekom jelu. A ima i onih koji nikad ne kuvaju, kao na primer ja. To je za mene veština nemogućeg. Ja sam od onih koji se ne hvataju za šerpu, kutlaču i slične stvari. Ali, imam stav o hrani. Znam šta volim i šta ne volim, šta mi prija, a šta ne.
Slušam s pažnjom priče o hrani. Zamišljam kako ću nekad krenuti i u taj poduhvat. Kada, ko zna? Kada bude frka za to, verovatno.
Postoje tako neki ljudi koji životu koji živiš uvek dodaju neki nov začin.
Stvore se odjednom. Iskoče sa neke police i pravo u lonac sipaju baš šta treba.
Sebe smatram baš racionalnom osobom.
Kako je onda moguće da se non stop osećam kao neki multimilijarder, na primer? Dubina džepa svakodnevno govori suprotno.
Ma lažem. Ja džepove i ne koristim za bilo šta materijalno. To se samo tako kaže, pa hajde i ja.
Oglasna tabla na FPN-u. Prvi dan studija. Pored mene osoba koja kasni kao i ja. Gde sad ići? Nađosmo nekako, a kako više se ne sećam. Važno je da smo se i našle i snašle. Taj začin je stigao iz Sarajeva, preko Pala, drugi iz Kragujevca, a smućkali su se u Beogradu, na Voždovcu.
Čudan je taj Voždovac. Spojio je u broju 165 ljude gladne Platona, Aristotela, Monteskjea, po neko i Hegela, a sve zajedno gladne opšteg dobra. Dobro, bilo je i zalutalih, ali oni se nisu baš primili.
Tramvaj Devetka. Rastajemo se kod Železničke stanice. Na tri strane, ka Sremčici, Kragujevcu i Zvezdari, a u stvari, ta treća strana sa Zvezdare se solidariše sa druge dve.
Ostavljam instrukcije. "prijavite mi taj i taj ispit i javite kad je". Ne sumnjam da će tako i biti. Odlazim ka Kg-u i pitam se: "Čime li sam zaslužila ovakve prijatelje?"
Padam u divnu dremku, budim se na ulazu u vidno mračniji grad od onog iz kojeg sam dva sata ranije krenula. Zvoni telefon.
- Gde si?
- Evo, stižem u Kragujevac. Ti?
- I ja u Sremčicu.
Smejemo se....dalje se ne sećam.
Nije ni bitno.
Imam dete. Jednom sam kod lekara na nekom pregledu zaboravila datum njegovog rođenja i godinu. Posle 2000-te, sve godine mi liče jedna na drugu. Trebalo je par dugih minuta da njegovo rođenje smestim u društveno prihvaćenu vremensku dimenziju oličenu u datumu.
Brojevi sami po sebi, osim ukoliko nisu u sasvim određenom odnosu prema drugim brojevima, odnosno u kvantitativno izraženim kvalitetima, za mene su potpuna zbrka.
To bi možda bilo zabrinjavajuće, ali nije jer ja imam svoju paralelu u svemiru, iz pravca Zvezdare. Biće koje je uvek svesno i brojeva i kvaliteta.
Koliko su brojevi bitni, naučila sam od njega. Svaki rođendan, svaki značajan datum, pa i rođednan mog deteta pretvara u dane kada shvatam koliko sam prebogata. Uvek je tih dana uz mene.
Još jedna takva paralela je došla do mene iz smog Kragujevca. Rokovnik pun kontakata, korisnih. San svakog novinara. Dobila sam ga na tacni. Onako olako, kao što ti poznanik na ulici kaže zdravo. Ne znam da li je stvarno bila u beloj bluzi toga dana. Moja stvarnost govori da jeste. Ona, paralela iz Kragujevca se ne seća i neće se prepoznati.
Moje drugo ja se jednom zaposlilo, pravi posao, za do penzije. Ustalo ujutru, krenulo na posao, šminka, tašna, ma sve. Prvo ja ustalo par sati pre i krenulo na ne bš tako lepo mesto. Po malo buđavo, skučeno i "na crno". Moje drugo ja, za to vreme korača ka kancelariji i plače. Zbog mene. Plače jer drugo ime joj je pravda. Uz mene je otkad znam za sebe.
Mart, 2018. Izbori su bili pogubni, ma šta ko o njima mislio. Ko bi rekao da sam pojam izbora može u sebi da sadrži i takvu kvalifikaciju? Ali, eto. Moćan je to pojam.
Sruši iluzije, klepi te po glavi i izoštri vid.
I aktivira neke stare, neuništive spone.
"Napiši nešto" iskočiše mi pred očima slova od milion dolara. Direktno sa Pala u moj mesindžer.
Na istoj "talasnoj dužini", kao pred oglasnom tablom, pre toliko godina.
Izgleda da opet tražimo isti cilj. Slušaonicu sa ukusom slobode.
Našle smo je jednom. Naći ćemo je ponovo. Sigurna sam.
Thanks :)
Postoje tako neki ljudi koji nikada ne dodaju nov začin nekom jelu. A ima i onih koji nikad ne kuvaju, kao na primer ja. To je za mene veština nemogućeg. Ja sam od onih koji se ne hvataju za šerpu, kutlaču i slične stvari. Ali, imam stav o hrani. Znam šta volim i šta ne volim, šta mi prija, a šta ne.
Slušam s pažnjom priče o hrani. Zamišljam kako ću nekad krenuti i u taj poduhvat. Kada, ko zna? Kada bude frka za to, verovatno.
Postoje tako neki ljudi koji životu koji živiš uvek dodaju neki nov začin.
Stvore se odjednom. Iskoče sa neke police i pravo u lonac sipaju baš šta treba.
Sebe smatram baš racionalnom osobom.
Kako je onda moguće da se non stop osećam kao neki multimilijarder, na primer? Dubina džepa svakodnevno govori suprotno.
Ma lažem. Ja džepove i ne koristim za bilo šta materijalno. To se samo tako kaže, pa hajde i ja.
Oglasna tabla na FPN-u. Prvi dan studija. Pored mene osoba koja kasni kao i ja. Gde sad ići? Nađosmo nekako, a kako više se ne sećam. Važno je da smo se i našle i snašle. Taj začin je stigao iz Sarajeva, preko Pala, drugi iz Kragujevca, a smućkali su se u Beogradu, na Voždovcu.
Čudan je taj Voždovac. Spojio je u broju 165 ljude gladne Platona, Aristotela, Monteskjea, po neko i Hegela, a sve zajedno gladne opšteg dobra. Dobro, bilo je i zalutalih, ali oni se nisu baš primili.
Tramvaj Devetka. Rastajemo se kod Železničke stanice. Na tri strane, ka Sremčici, Kragujevcu i Zvezdari, a u stvari, ta treća strana sa Zvezdare se solidariše sa druge dve.
Ostavljam instrukcije. "prijavite mi taj i taj ispit i javite kad je". Ne sumnjam da će tako i biti. Odlazim ka Kg-u i pitam se: "Čime li sam zaslužila ovakve prijatelje?"
Padam u divnu dremku, budim se na ulazu u vidno mračniji grad od onog iz kojeg sam dva sata ranije krenula. Zvoni telefon.
- Gde si?
- Evo, stižem u Kragujevac. Ti?
- I ja u Sremčicu.
Smejemo se....dalje se ne sećam.
Nije ni bitno.
Imam dete. Jednom sam kod lekara na nekom pregledu zaboravila datum njegovog rođenja i godinu. Posle 2000-te, sve godine mi liče jedna na drugu. Trebalo je par dugih minuta da njegovo rođenje smestim u društveno prihvaćenu vremensku dimenziju oličenu u datumu.
Brojevi sami po sebi, osim ukoliko nisu u sasvim određenom odnosu prema drugim brojevima, odnosno u kvantitativno izraženim kvalitetima, za mene su potpuna zbrka.
To bi možda bilo zabrinjavajuće, ali nije jer ja imam svoju paralelu u svemiru, iz pravca Zvezdare. Biće koje je uvek svesno i brojeva i kvaliteta.
Koliko su brojevi bitni, naučila sam od njega. Svaki rođendan, svaki značajan datum, pa i rođednan mog deteta pretvara u dane kada shvatam koliko sam prebogata. Uvek je tih dana uz mene.
Još jedna takva paralela je došla do mene iz smog Kragujevca. Rokovnik pun kontakata, korisnih. San svakog novinara. Dobila sam ga na tacni. Onako olako, kao što ti poznanik na ulici kaže zdravo. Ne znam da li je stvarno bila u beloj bluzi toga dana. Moja stvarnost govori da jeste. Ona, paralela iz Kragujevca se ne seća i neće se prepoznati.
Moje drugo ja se jednom zaposlilo, pravi posao, za do penzije. Ustalo ujutru, krenulo na posao, šminka, tašna, ma sve. Prvo ja ustalo par sati pre i krenulo na ne bš tako lepo mesto. Po malo buđavo, skučeno i "na crno". Moje drugo ja, za to vreme korača ka kancelariji i plače. Zbog mene. Plače jer drugo ime joj je pravda. Uz mene je otkad znam za sebe.
Mart, 2018. Izbori su bili pogubni, ma šta ko o njima mislio. Ko bi rekao da sam pojam izbora može u sebi da sadrži i takvu kvalifikaciju? Ali, eto. Moćan je to pojam.
Sruši iluzije, klepi te po glavi i izoštri vid.
I aktivira neke stare, neuništive spone.
"Napiši nešto" iskočiše mi pred očima slova od milion dolara. Direktno sa Pala u moj mesindžer.
Na istoj "talasnoj dužini", kao pred oglasnom tablom, pre toliko godina.
Izgleda da opet tražimo isti cilj. Slušaonicu sa ukusom slobode.
Našle smo je jednom. Naći ćemo je ponovo. Sigurna sam.
Thanks :)
