Neka društva su shvatila prednost i smisao države, a neka se naslađuju praveći od nje javašluk i tako generacijama.
Sada oni koji žive u javašluku, žele da odu u one države gde je lepše i tamo se ponašaju sasvim fino.
Eto još jednog dokaza da treba birati društvo. Dobrota je zarazna, malo više od bezobrazluka, na našu ljudsku sreću.
Tako i ja biram društvo u Novoj 2019. godini.
Uglavnom su to ljudi koji imaju dovoljno živaca da me uz kafu slušaju kako pričam o slabostima političkog sistema i uzrocima tih slabosti. Ničim izazvana.
Ja ih volim i molim ih da mi oproste što o tome pričam u vremenu predvidjenom za druženje, ali znam nekako u dubini duše da ih zanima sve to što pričam jer znaju da sam to ja.
Možda da sam imala šansu da se bavim u životu onim što mi je profesija, možda bi naše kafe bile opuštenije. Ili možda nikada ne bi? To će ostati nepoznanica. Nije ni bitno, ŠBB KBB nikada nije bila oblast mog interesovanja.
Imala sam ideju da odem u te sređene države jer ovde su "svi prodane duše, ljudi su se ućutali, neki otišli, mnogi otišli, neki se preobukli, pa ne može čovek da ih prepozna"...
Imati ideju za nešto ne znači i raditi na realizaciji te ideje. Kao što smo već svi edukovani po tom pitanju, treba razraditi strategiju, pa naći sponzore, odnosno fondove, pa se usavršavati jer zapustilo se znanje i napravilo dosta mesta za neznanje, a znanje ume da pobegne od tebe, ako ga ne zalivaš i ne uvećavaš. Htedoh reći, otupelo se od svakodnevne borbe za egzistenciju, od povremene zabave, lenčarenja, promatranja okoline, pasivnosti.
Dešava se s vremena na vreme da se nešto uzburka u mom malom gradu.
Probudi se poneki pojedinac, uglavnom pojedinka/e skrenu pažnju na neke stvari, loše, naprave neki korak i onda sve utihne. Zadovoljni oni/one, zadovoljni mi koji smo podržali. Ništa od toga nije savršeno, Ovo je mali grad, zna se ko je šta radio, ko nije, opraštam jer OPŠTE DOBRO.
I to je sve ok, ja sam ZA. Nisam neko baksuzno zlopamtilo. Niti su svi isti, niti su svi savršeni, niti su svi podjednako odgovorni, Nisu se svi naučeni rodili. Treba ljudima dati šansu za popravni.
Lepo je ipak priznati i reći. Ja sam sad na popravnom. To uliva poverenje više nego oslanjanje na amneziju onih koji od nje na žalost ili na sreću, ne pate.
Nikad se nisam osećala kao neka novinarka jer sam zaista nešto drugo, iako se povremeno bavim novinarstvom i ne samo bavim, živim sa novinarima, godinama. Naučila sam od njih, tih novinara "kojih nema" svašta.
Dakle, kažu ljudi, nema novinarstva u Kragujevcu.
Da, uz jedan uslov, da primenom iste te logike za ovu tvrdnju zaključimo da nema ni zdravstva, ni prosvete, ni socijalne zaštite, univerziteta, crkve...
Jer da ima zdravstva na primer uspešnije bismo se borili sa teškim bolestima. Izborili bi se ti zdravstveni radnici da skeneri rade za najteže bolesnike makar, da ih ne vozikaju tamo amo po okolnim gradovima, da ne guraju po 10 bolesnika u jednu sobu, da sijalice po kupatilima rade, dodjosmo do toga da nema ni električara pravih.
Da ima prosvete, ne bi nam deca dolazila kući da ih mi učimo ili plaćamo privatne časove od osnovne škole pa na dalje. Ja hvala Bogu još uvek ne, a i nemam fond za to, tako da ako završi srednju, puna kapa.
O, socijalna zaštito i socijalni radu, gde li si? Znaš li koliko majki ne može da vidja svoju decu jer mačo tate iznišljaju razne razloge za to? I obrnuto. Znaš li koliko dece sedi zbunjeno pitajući se zašto ne može da vidi onog drugog roditelja, odrasta pod patronatom baba i deda koji truju njihove umove stavovima o bludnim njihovim roditeljima koji ne žele da ih vide, što u najvećem broju slučajeva nije tačno. Znate li koliko je obespravljenih roditelja koje je stvarnost i vaša neodgovornost i neprofesionalizam odvojila od dece i šanse da ih vidjaju, a deci uskratila šansu da vode srećan život uz oba roditelja, iako su im roditelji razvedeni, Ja ih znam bar nekoliko iz moje bliže sredine. Pokušavali su da se izbore žaleći se vama, ali ništa od toga.
O, univerzitetski profesori dragi. Koliko rečenica prostoproširenih može da sastavi vaša osmica na privatnoj tezgi koju ste lično potpisali i pljunuli na svo znanje koje ste stekli? I ne samo to, raširili ste virus po Srbiji koji se zove Kupljene diplome. Vakcinacije protiv tog virusa nema, a smrtonosan je. Ubija polako, ali sigurno. Jer novi stručnjaci, nisu krivi, a misle da nešto znaju. Vi ste im dali krila. Njihova zabluda često i najiskrenija skupo će nas koštati, već mnogo košta.
O, crkvo i presveto sveštenstvo koje propovedaš oprost, ljubav, solidarnost.
Vernici su stajali ispred Lazarice mesecima tražeći svog sveštenika nazad. Posegli ste za milicijom i državnim sudom, iako porez od kojeg se i milicija i sudstvo izdržavaju, crkva nekako zaobilazi. Samo primećujem. Ok, u krajnjem svi smo građani i neki porez plaćamo. Nije se našao niti jedan kolega sveštenik koji je javno izneo stav da misli da je tom drugom kolegi svešteniku učinjena nepravda ili da možda treba salušati glas naroda, vernika. Niti jedan. Biće da narod nije u pravu i da ne razume crkvena pravila. Ok.
Mene zanima, da li se iko iz bilo koje struke ogradio od svog kolege koji je sve samo ne kolega?
"Nije moje da ja sudim. I onako se sve zna. Neću da se zameram. Nisu to moja posla."
A druga strana medalje je da je svaka generalizacija loša. Sa te strane medalje ostaju oni o kojima se ne priča. Oni koji imaju svoje lične izbore koji su posledica njihovog vaspitanja, ubeđenja, mentalnog sklopa.
Znam sasvim dovoljno svojih sada već bivših kolega koji su odbili da rade na glavnom i najuticajnijem mediju u gradu, iako su ostali bez posla koji vole i koji su profesionalno obavljali. Sumnjali su da će to biti medij kakav treba da bude, kakav je bio nekada davno i ostali dosledni sebi i svom profesionalizmu.
Da li je bilo koji prosvetni radnik odbio da radi u školi za koju smatra da njeno rukovodstvo ne radi kako treba?
Da li je bilo koji lekar, medicinska sestra odbila da radi na odeljenju ili pod upravom menadžmenta u čiju profesionalnost i poštenje sumnja, a da za alternativu ima Biro za nezaposlene?
Da li je bilo koji socijalni radnik učinio isto kada dodje do loše smene rukovodstva?
Ja za takve slučajeve nisam čula, a eto za novinare jesam i znam ih lično. Ako neko zna nešto što ja ne znam neka me razuveri.
Znam i čula sam brojne priče o nadljudskim naporima lekara koji su u katastrofalnim uslovima uspeli ono što bi retko ko mogao. Svaka vam čast. Još veća bi čast bila da ste skrenuli pažnju na loše uslove u kojima radite ili je to sve tamo ok? U skladu sa standardima 21.veka.
Da li vam smeta kolega kojem pune džepove očajni rođaci bolesnika? Da li ste skinuli svoj beli mantil kada je na rukovodeće mesto u vašem kolektivu došla partijska neznalica?
Znam za učitelje koji su decu naučili mnogo toga što ne piše u knjigama i što roditelji ne bi uspeli da ih nauče nikada. Hvala na gratis lekcijama, ali zašto izvinite te lekcije nisu planu i programu? Može li uz svaki štrajk koji podržavam da se udene i modernizacija školskog programa? Usklađivanje sa novim metodama učenja, pismenije rečenice u udžbenicima, zabrana prodavanja knjiga na crno deci po školama itd, bolje da se zaustavim, da mi se ne naljute prijatelji prosvetari. I može li molim Vas bez reklamiranja sportskih klubova po školama, flajera po rančevima, šaljite nam ih na kućnu adresu, ne u školskim torbama koje su i onako preteške. Hvala unapred.
Da ima novinara u Kragujevcu, oni bi sve ovo istražili.
Ništa lepše nego oprati ruke nakon što ste ih zaprljali.
Sapun, gospodo, sapun. Ne mogu ruke biti stvarno čiste ako ne koristite sapun.
Izvolite, pozovite novinare, ispričajte im priču, stanite pred kameru, novinari će doći, čak i ovi novi kojima je lako podrugljivo smejati se. Došli su bez konkursa, prihvatili se posla koji ne znaju, ali su raspoloženi da uče, baš kao i brojne vaše kolege u kancelarijama, zar ne?
Na pozive građana dolaze svi. Moguće je da neke redakcije nemaju sredstava da dodju do vas ukoliko ste udaljeni od grada jer nemaju sredstava za automobil, ali probajte da vi dodjete do njih. Pa ni Hitna pomoć ne dolazi osim ukoliko nije baš život ugrožen.
Treba biti pošten i reći da je naša Radio Televizija Kragujevac i dalje dalekoooo iznad, na primer Studija B.
U danima nesrećne Barbare, bila sam ponosna što minemamo Barbaru, bar za sada. Priznajem, nekada mi ova vrsta utehe ne bi pala na pamet. Ipak, vremena su toliko loša da je to zaista za utehu.
Kragujevac je pre par meseci posetila opoziciona poslanica Tatjana Macura sa inicijativom "Mame su zakon". RTK ekipa je bila na terenu. Imali su poziv, došli, snimili, išlo je uključenje uživo. Iskreno, nisam to očekivala. Inicijativa "Mame su zakon" je tada bila na samom početku. Ko je želeo da se informiše, mogao je eto i o toj inicijativi i to gledajući RTK. Na još mnogo terena koji nisu prorežimske prirode sam ih sretala.
Dakle, dragi građani i građanke, zovite medije, novinare, podelite sa njima vašu priču, a ako ih nema i prećutkuju, izbegavaju vas, onda presudite da novinarstva u Kragujevcu nema.
Kada ste bolesni, lekar ne može da vas izleči, ako mu se ne obratite za pomoć.
Kada ne otvorite knjigu, ne možete je pročitati.
Socijalni slučajevi koji nisu potražili pomoć države, ne mogu je ni dobiti.
Problem nastaje, kada svi ćute, a očekuju od drugih da govore ili rade umesto njih.
Inicijativa naravno da je važna, al izvin'te, izvol'te preuzmite je. Ja gde mogu i gde smatram da je najbitnije, ja delujem. A vi? Pomirišite svi svoje ruke pre nego što lupite onim čekićem o sto i donesete presudu.
U stvari, zašto ovo pišem? Bojim se za ove razvijene zemlje. Ako tamo odemo i dobijemo držaljanstvo imaće ljudi problem sa tolikim brojem ćutljivih građana koji peru ruke bez sapuna i misle da je to ok.
P.S. Svako tumačenje teksta da na bilo koji način podržava flagrantno i višegodišnje kršenje Zakona o sufinansiranju medijskih sadržaja od javnog značaja koje naša gradska vlast sprovodi iz godine u godinu i gomilu para daje na finansiranje RTK je neosnovano jer to nije tema teksta. Najdiretnije odgovornog za to smatram Miljana Bjeletića, člana Gradskog Veća za kulturu (jer za medije većnik ne postoji) i koji je na moje pitanje od pre sada već dve godine za TV Melos "Da li će biti para u budžetu i za sufinansiranje medija", uz osmeh odgovorio "Nadam se da da."
Njegov posao nije da se nada, nego da se pobrine da se zakon ove države poštuje i u Kragujevcu.
