Странице

петак, 7. септембар 2018.

Kosovo VS Sjaj u bedi


Na repertoaru dve velike predstave: "Kosovo" i "Venecija".

Prvi komad odigran više hiljada puta. Osmišljen tako da je glumcima dozvoljena velika sloboda u tumačenju uloga. Tolika da ni oni sami nisu sigurni kako će odigrati sledeći potez. Kostimi se menjaju u hodu, tekst takođe. Gostujući likovi su razni, iz različitih zemalja, prijateljski i malo manje prijateljski. Publika je doduše uvek po malo zbunjena jer izmiče joj fabula, a ne nazire se kraj. Pauze između činova su ponekad duge, ponekad kratke, tako da nikada nisu sigurni kada će sledeći čin početi.
Teatar je veliki, čitava Srbija. Ali nije akustičan. Ne čuje se dobro šta glumci govore. A i tekst je neodređen, pun velikih reči poređanih nasumice. Nikada, nećemo, dobro je, nije dobro, prekidamo, nastavljamo, branimo, nemamo ništa, srce, Srbija.

Ono što publiku ipak zadržava tu gde jeste je to što su ipak kupili kartu i tu su gde su. Treba odgledati do kraja i onda aplaudirati. Kakav god da je kraj, laknuće svima. A zašto, to niko ne zna. Odavno su zaboravili  zašto su uopšte i počeli da gledaju ovu predstavu. Zaboravili su da je ta predstava nekada bila stvarnost, ozbiljna i krvava stvarnost, a sada fikcija.

Prosečan građanin Srbije umoran je od Kosova, a koje su pozicije Srbije u pregovaračkom procesu potpuno je nejasno.
Izveštaje o tome dobijaju pojedinci, domaći i strani, makar tako govore zvanična saopštenja nadležnih.  Skupština Srbije? Ne sećam se da je ikad dobila.

"Venecija" počinje u pravo vreme. Za sve one kojima je ova prva preko glave, tu je alternativa. Sjaj u bedi, suština radnje.

Ostalo je sve isto. Građani su pospani, umorni i zaraženi nekim čudnim virusom. Čini ti se  da si nevidljiv, a nisi. I zaista smo u deficitu sa lekarima. Nedostaju nam specijalisti za ovaj virus. Možda se tek sad školuju.

петак, 25. мај 2018.

Trening za bolji svet

Eto, i ja sam počela da treniram.

Kad malo bolje razmislim, oduvek sam htela da treniram nešto. I nikako da počnem.
U stvari, pohađala sam plesnu školu jednom davno i to me je tada ispunjavalo u potpunosti.
Naš plesni trener bio je čuveni Bata. Mislim da je bio iz Slovenije. makar smo mi tada toliko o njemu znali. Ostalo što je za nas bilo bitno je da je bio odličan insturktor plesa. Još uvek se sećam njegovih uglancanih cipela, sa tankim đonom i odbrojavanja 1,2,3 i...

Generacije malih Kragujevčana naučio je kako se igra valcer, tango, ča ča ča...

Sećam se i jednog malenog plesača koji mu se požalio: "Ja nemam parfema". Mislio je na partnera, ali razumeli smo svi.

Korake i dalje pamtim. Tako je to kad treniraš srcem i dušom. Nikad ne zaboravljaš ono što si naučio.

Tako će biti i sa treningom na kojem sam nedavno bila.

Trenirala sam 9 dana intenzivno. Netačno je reći po ceo dan, jer tu su bile i noći kada se sve što si tog dana uradio slegne negde, duboko u srcu, duboko u mozgu, u svakom deliću tela.

Treneri, njih četvoro sa različitih strana ovog regiona (Makedonija, Kosovo, Bosna i Srbija) doneli su svoje znanje, entuzijazam, otvorene umove, iskrenost i mnogo veština. Ne, ne, nisu sve to prosuli ispred nas kao što to vole stručnjaci da rade, kako bi zadobili poverenje ostalih učesnika treninga. To su radili polako, dozirano i u skladu sa našim tempom napredovanja. A napredovali smo dobro. Koji nam je bio cilj, nismo jasno znali. Jedino što smo svi zajedno znali da tamo, ka cilju idemo zajedno, pa gde stignemo.
Naslućivali smo da se taj cilj zove MIR/ PAQE/ МИР.  Da, to je i zvaničan naziv treninga. Ali, kako ćemo znati da li smo došli do cilja, da li smo na pravom putu.
Zadržavali smo se na nekim stanicama duže, na nekim kraće. Na svakoj duže od za to predviđenog vremena. Ne zato što smo bili spori, već  da bismo se bolje razumeli. Nakon svakog treninga, u sobe smo nosili taman onoliko emocija koliko smo na treningu dali. Mereno u iskrenosti, sobe su nam iz dana u dan bile sve punije. Brzo smo počeli da ih iznosimo i iz radionice i iz sobe. Na terasu, sa pogledom na Dojransko jezero. Simbolično, to jezero je jednim delom u Makedoniji, a delom u Grčkoj. I prelepo je. Mirno i lepo. Nema oznaka koje bi podsećale na bilo kakvu granicu na njemu i remetile njegovu lepotu.
Među nama, učesnicima treninga bilo je granica. Doneli smo ih sa sobom, a da toga nismo bili ni svesni. Proradile su kod nekog pre, kod nekog kasnije. Pojavljivale su se u raznim oblicima i momentima. Tokom treninga ili na pauzi za kafu. Ne bi ni bilo fer da smo ih zaključali negde. To nije realnost. Realnost je da postoje.
Trenirali smo kako da ih preskočimo kao lako savladivu prepreku. Realnost je i to da koliko god da vežbaš, ponekad nisi u stanju da ih preskočiš. Šta tada?
E, onda zamisliš da si je preskočio i zamisliš kako se u tom slučaju osećaš. Hteo, ne hteo, osmehneš se. Jer, tako je lepo sa druge strane. Tako životno i sveže. Možda ti od lepote potekne suza i "give me five" pozdrav prijatelja koji je takođe zapeo tu negde blizu prepreke. I ona postane nebitna i tako savitljiva. Pada pred vama jer snažniji ste od nje. Tu ste gde ste oduvek bili, spremni da svaku podmetnutu prepreku prevaziđete, umanjite je i preskočite do one strane gde je Mir.
Taj Mir deluje tako nedostižno i neuhvatljivo. A nije. Što ga više uzimate, više ga ima. I treba da se trenira, svakoga dana po malo. Koliko ko može. A može svako. I treba svako.
Jer kondicija je garant uspeha.
Mene su trenirali najbolji. Nadam se da ću dugo biti u top formi. I eto,od tada treniram svakog dana,  najlepši sport na svetu - Izgradnju mira.


Hvala svim mojim novim prijateljima i onima koji su našoj priči dali naslov i pisali je zajedno sa nama.

Albulena KaragaMirovna akcijaPrilep-Tetovo
Nexhat IsmajliANP Gnjilane-Priština
Boro KitanoskiMirovna akcijaPrilep-Tetovo
Katarina Milićević, CNA Sarajevo-Beograd
Nedžad Horozović, CNA Sarajevo-Beograd


четвртак, 15. март 2018.

Neki ljudi...

Neki ljudi...

Postoje tako neki ljudi koji nikada ne dodaju nov začin nekom jelu. A ima i onih koji nikad ne kuvaju, kao na primer ja. To je za mene veština nemogućeg. Ja sam od onih koji se ne hvataju za šerpu, kutlaču i slične stvari. Ali, imam stav o hrani. Znam šta volim i šta ne volim, šta mi prija, a šta ne. 
Slušam s pažnjom priče o hrani. Zamišljam kako ću nekad krenuti i u taj poduhvat. Kada, ko zna? Kada bude frka za to, verovatno.

Postoje tako neki ljudi koji životu koji živiš uvek dodaju neki nov začin.
Stvore se odjednom. Iskoče sa neke police i pravo u lonac sipaju baš šta treba.

Sebe smatram baš racionalnom osobom.

Kako je onda moguće da se non stop osećam kao neki multimilijarder, na primer?  Dubina džepa svakodnevno govori suprotno.

Ma lažem. Ja džepove i ne koristim za bilo šta materijalno. To se samo tako kaže, pa hajde i ja.

Oglasna tabla na FPN-u. Prvi dan studija. Pored mene osoba koja kasni kao i ja. Gde sad ići? Nađosmo nekako, a kako više se ne sećam. Važno je da smo se i našle i snašle. Taj začin je stigao iz Sarajeva, preko Pala, drugi iz Kragujevca, a smućkali su se u Beogradu, na Voždovcu.

Čudan je taj Voždovac. Spojio je u broju 165 ljude gladne Platona, Aristotela, Monteskjea, po neko i Hegela, a sve zajedno gladne opšteg dobra. Dobro, bilo je i zalutalih, ali oni se nisu baš primili.

Tramvaj Devetka. Rastajemo se kod Železničke stanice. Na tri strane, ka Sremčici, Kragujevcu i Zvezdari, a u stvari, ta treća strana sa Zvezdare se solidariše sa druge dve.

Ostavljam instrukcije. "prijavite mi taj i taj ispit i javite kad je". Ne sumnjam da će tako i biti.  Odlazim ka Kg-u i pitam se: "Čime li sam zaslužila ovakve prijatelje?"

Padam u divnu dremku, budim se na ulazu u vidno mračniji grad od onog iz kojeg sam dva sata ranije krenula. Zvoni telefon.

- Gde si?
- Evo, stižem u Kragujevac. Ti?
- I ja u Sremčicu.

Smejemo se....dalje se ne sećam.
Nije ni bitno.

Imam dete. Jednom sam kod lekara na nekom pregledu zaboravila datum njegovog rođenja i godinu. Posle 2000-te, sve godine mi liče jedna na drugu. Trebalo je par dugih minuta da njegovo rođenje smestim u društveno prihvaćenu vremensku dimenziju oličenu u datumu.
Brojevi sami po sebi, osim ukoliko nisu u sasvim određenom odnosu prema drugim brojevima, odnosno u kvantitativno izraženim kvalitetima, za mene su potpuna zbrka.

To bi možda bilo zabrinjavajuće, ali nije jer ja imam svoju paralelu u svemiru, iz pravca Zvezdare. Biće koje je uvek svesno i brojeva i kvaliteta.

Koliko su brojevi bitni, naučila sam od njega. Svaki rođendan, svaki značajan datum, pa i rođednan mog deteta pretvara u dane kada shvatam koliko sam prebogata. Uvek je tih dana uz mene.

Još jedna takva paralela je došla do mene iz smog Kragujevca. Rokovnik pun kontakata, korisnih. San svakog novinara. Dobila sam ga na tacni. Onako olako, kao što ti poznanik na ulici kaže zdravo. Ne znam da li je stvarno bila u beloj bluzi toga dana. Moja stvarnost govori da jeste. Ona, paralela iz Kragujevca se ne seća i neće se prepoznati.

Moje drugo ja se jednom zaposlilo, pravi posao, za do penzije. Ustalo ujutru, krenulo na posao, šminka, tašna, ma sve. Prvo ja ustalo par sati pre i krenulo na ne bš tako lepo mesto. Po malo buđavo, skučeno i "na crno". Moje drugo ja, za to vreme korača ka kancelariji i plače. Zbog mene. Plače jer drugo ime joj je pravda. Uz mene je otkad znam za sebe.

Mart, 2018. Izbori su bili pogubni, ma šta ko o njima mislio. Ko bi rekao da sam pojam izbora može u sebi da sadrži i takvu kvalifikaciju? Ali, eto. Moćan je to pojam.

Sruši iluzije, klepi te po glavi i izoštri vid.

I aktivira neke stare, neuništive spone.

"Napiši nešto" iskočiše mi pred očima slova od milion dolara. Direktno sa Pala u moj mesindžer.
 Na istoj "talasnoj dužini", kao pred oglasnom tablom, pre toliko godina.
 Izgleda da opet tražimo isti cilj. Slušaonicu sa ukusom slobode.
 Našle smo je jednom. Naći ćemo je ponovo. Sigurna sam.

Thanks :)