Ja mislila nase, a ono partijsko

 Dvogodisnja deca dobro znaju koja jeste, a koja nije njihova igracka. Cesto, doduse posrnu za tudjom, ali u tom naizgled haoticnom decijem svetu ipak ima reda jer nekim cudcim nacinima i putevima ipak, svaka igracka dodje u ruke svog pravog i jedinog vlasnika. Eh, da je samo tako i na nasoj politickoj sceni.
Po mojoj racunicni, neke srpske politicke partije slave vec 21. rodjendan, Ima ih onih mladjih koji  pune 11. ili 12. rodjendan. To je  je, ako se ne varam, vec cetvrti ili peti razred. I njima ne zameram mnogo. Ali, zar je neobicno ocekivati makar obrise razumnog ponasanja? Pa, cini mi se da i najrazmazenije dete ne bi, recimo slavilo rodjendan u tudjoj kuci bez pristanka vlasnika. Mozda se i varam, ali ako i postoje takva deca, cinjenica je da su to izuzeci.
  Opste je poznato da su politicarima funkcije "kao deca", tj, imaju ih neki jednu, neki dve, a ako uzmemo u obzir i njihova "strucna" angazovanja u raznim upravnim odborima, na fakultetima itd. lako se mozemo zabrojati. A decu, slozicete se, ne treba odvajati. Da bi izrasla u dobre, normalne ljude, potrebno je svakom od njih posvetiti dovoljno paznje. Svi mi koji imamo makar jedno dete znamo koliko je to tezak i zahtevan posao.
Jadni nasi politicari, nije im lako zadrzati zdrav razum, a jos manje popamtiti sta je cije. I ne bi bilo problema, da oni te svoje igracke dele i mesaju unutar svoje velike, harmonicne porodice. Ali, problem, bar za mene nastaje kada njihova deca, pomesaju loncice i ulaze u moj, tvoj, zatim, stan moje komsinice, drugarice, roditelja, prijatelja i u njima rade sta im je volja.
Mozda niste primetili, ali prosle nedelje, u prostorijama koje su vase setali su se, razgovarali o znacajnim temama, ugovarali neke buduce projekte, upravo niko drugi do najfotogenicniji nasi nam dragi (s pocetka teksta pomenuti) dvadesetjednogodisnji "omladinci" tj. mladi i malo stariji predstavnici politickih partija, tj. njihovi "roditelji".
Naime, omladina ZZS je u sali Skupstine grada organizovala tribinu o sportu, a omladina DS-a je u sali Sumadijskog upravnog okruga takodje organizovala tribinu, ali o borbi protiv nasilja nad zenama. Pitam se, da li ce sada i druge nam drage omladine (a do juce sam mislila da ih nema bas onoliko vrsta koliko ima politickih partija), recimo "naprednjacka" ili "ldp-ovska" omladina u istim prostorijama, takodje organizovati tribine. Zivo me interesuje kakav bi odgovor dobili kada bi nadleznim (Skupstina grada i Sumadijski upravni okrug) gradskim i regionalnim organima vlasti, nasi omladinci raznih vrsta uputili takav zahtev. Najiskrenije verujem da bi pomisao onog tamo citaca, tj.administrativnog pekara, hemicara, zavarivaca, vozaca, ukratko sluzbenika bila "Jesu li ovi ludi?"
Ma, ne, nisu ludi. Nisu luda deca, krivi su roditelji. Ali, dobro, blizi se kraj "skolske" godine. A na njihovu zalost, nastavnici smo mi, gradjani. Samo da umesto njih, ipak ne padnemo na ispitu mi sami. S imlozicete se, imamo velike rupe u znanju. Za pocetak, naucimo bar koje su igracke nase, a koje njihove. Bice lakse i njima da zapamte to tesko gradivo.
Uh, sta bi bilo da malo cesce gledam vesti, ali izgleda da je i jednom u 6 meseci sasvim dovoljno. Bar za moj zeludac.

Razgovor za posao - ogledalo Srbije

Posle skoro godinu dana trazenja posla, dodjoh i ja do popularno nazvanog, interjvjua za posao. Suvisno je reci, do razgovora sam stigla "preko veze".
Posao za koji sam konkurisala nema nikakve veze s mojim obrazovanjem, jos manje s mojim sposobnostima. Zato sam na brzinu i ne sa velikim zaljenjem pred razgovor za posao iz CV-ja obrisala svoje vestine  "siroko poznavanje filozofije, istorije, politicke teorije, metodologije drustvenih nauka, marketinga, ekonomije, sposobnost organizovanja dinamicnih, kreativnih predavanja na temu drustvenih odnosa itd, da ne davim vise.
Zanimljivo je to...U principu, sa danasnjom tehnologijom potrebno je svega desetak sekundi da iz svog dosijea izbrisete sve ono sto vas odredjuje kao licnost, na papiru doduse, ali ipak...Volela bih da je bilo potrebno, makar minut...Eto, to bi bilo prihvatljivo.
Moji potencijalni poslodavci su privatnici, desetak godina mladji od mene, nasmejani, lepi i opusteni. Ipak, ne bih se menjala s njima, ne znam ni zasto, jednostavno ne bih. Mozda ne bih razmisljala o tome da li da kupim dve, tri ili cetiri pomorandze, ali...ipak ne bih. Ne bih nikome dala sve one trenutke ushicenja dok su se pred mojim ocima i mislima otvarala vrata anticke filozofije, velikih misli, humanih ideja o nacinima organizovanja drustva, rasprava o opstem dobru i greskama proslih vremena. Ne bih se odrekla ni predispitnih stresova, pa cak ni besa koji sam osecala zbog profesora-baksuza. Nikako se ne bih odrekla visokih ocena koje su u moj indeks upisivali najcenjeniji strucnjaci drustvenih i politickih nauka sa ovih prostora.
Medjutim, postavljeno je pitanje "Pomorandza ili nauka?" ili narodski i  Sekspirovski receno "Biti ili ne biti?"
Na razgovor, tj. intervju za posao, dosle su jos tri devojke. Dve, fakultetski obrazovane (Ekonomija i Spanski jezik), a za trecu ne znam. Pomislih u sebi, da li su i one prepravljale CV. Bile smo nasmejane, zbunjene, ali ne i uplasene.
Odlazile smo na razgovor, jedna po jedna. Mladi poslodavci bili su prijatni. Nisu pripremili nikakve testove i druge gluposti. Razgovarali su opusteno, raspitivali se o nasem radnom iskustvu...Sve se zavrsilo sa "Javicemo Vam se".
Otisle smo svaka na svoju stranu, svaka sa svojim znanjima, dilemama i nadama.
Mozda neka od njih vec sedi na recepciji jednog hotela jer su upravo nju pozvali.
Iako je ovo jedini razgovor na koji sam pozvana posle brojnih prijava na konkursima za posao, posle svega, nisam sigurna da li mi se jedu pomorandze.

Decak koji smeta

     Obična  popodnevna šetnja sa bebom i prijateljima. Naime, trebalo je da bude obična i zaboravljena narednih dana, ali... Mučio me je danima utisak koji se učaurio u mom polupraznom ili prepunom mozgu, ne znam već šta je od ta dva. 

 Čudan odsjaj sunčanih zraka u kome se tog dana, tiho i neprimetno, kupalo neugledno i jedino igralište za decu na području "iza nadvoznjaka" u Kragujevcu. To je ukratko slika koja je trebalo da ostane jedina asocijacija na prohladan julski dan. Ali, nije.

     Veliki tobogan, tj. veliki sa stanovista moje bebe, srecom ili po necijem racionalnom planu, uradjen je po svim propisima. Ispod dela za spustanje klinaca ima peska...To je bila i jedina zanimacija moje male ljubavi, tako da sam konacno mogla da odahnem i opustim se cuceci pored njega i jednostavno ne radeci nista.  Taj polutrans (nicim izazvan i neplaniran) trajao je nekoliko minuta. Kako to obicno biva, neko je zapoceo razgovor. 

        Fina, tiha i cini se kulturna zena srednjih godina. Dobro, nece mi biti naporno da pricam o uobicajenim stvarima, pomislih. Dovoljno su lepe sve ove boje dana, i Joca je dovoljno miran da me nista nece iznerviati ili smoriti. 

           Decak kojeg je pazila ta zena, popeo se na tobogan.  Kao i svaka zastitnicki nastrojena novopecena majka, uzurbano pilazim svojoj bebi, ne bih li je sklonila sa mesta na koje ce nasmejani decak neminovno doskociti pri spustu. Pritom, imam potrebu da objasnim mom decaku, Joci da ce se posle spustiti i on ako zeli. 
           Recima -On slabo govori, prekinut je moj pokusaj uspostavljanja komunikacije sa nasmejanim crnokosim decakom koji se konacno spustio niz tobogan. ne znam zasto mi je bilo neprijatno. Nisam mogla to da znam unapred. Kao da me je bilo sramota jer moj mali dvogodisnji  brbljivko ne zatvara usta, ponavljajuci, skoro savrseno dobro sve ono sto sam mu minut pre toga objasnjavala. Dobro, izvezbace, pa ce i on govoriti. 
            Tesko da ce biti tako, rece lepuskasta zena za koju sam mislila da mu je majka, a ispostavilo se da je baka. Vec postidjena od gluposti svoje prethodne recenice, resih da vise nista ne komentarisem. Vise i ne znam da li sam rekla Bravo kada se spustio, cini mi se da jesam. Ono sto znam je da me je decak pogledao i nasmejao se. Izgledao je srecno. Laknulo mi je, ne znam ni sama zasto. Zasto ne bi bio srecan, na igralistu je, na toboganu. Pa i on je dete-na brzinu promislih sve to u  dok je njegova baka vec pocela da prica o nekim drugim problemima svoje porodice. Brzo su me okupirale te price i poceh da mislim na ono sto ona prica. Odjednom, zena zabrinuto pogleda u daljinu i poce da doziva svog unuka koji je otrcao dvadesetak metara dalje, za grupicom vesele dece koja su se niotkuda pojavila kao prolecni leptirici. Pokusavali su da sutiraju loptu... Koliko sam mogla da vidim i skapiram, cini se da su hteli da se podele u dva tima. Decak sa tobogana je trckarao oko lopte i sutirao je, cas gore, cas dole. Deca su pocela da se nerviraju. Smeta im, rece zena i ubrzano krenu  ka njima. Pozvala je decaka i nakon neoliko trenutaka videla sam da napustaju tu grupu dece.Vratili su se ponovo do nas. Objasnila mi je da on ide u specijalnu skolu. Pitala sam - Pa zar nije  poceo taj projekat inkluzije, da svi idu zajedno u skole, cak i u vrtice. Rekla je - Ma kakvi, znas kolika ti veza treba za to. 
       Otisli su ubrzo nakon toga. Gledala sam za njima. Decak je i dalje veselo trckarao. Radosni ritam njegovog skakutanja na tren me je osokolilo. I pomislih - Ne, nije tuzan iako ga ne prihvataju. 
      Danas, skoro mesec dana nakon tog dogadjaja, ne znam, cini mi se da me njegov nevin osmeh rastuzuje. Rastuzuje me sto ne znam kako da postanemo bolji ljudi, bolje drustvo. Ne znam kako da naucimo nasu decu humanosti i dobroti. Ne znam kako da se svi potrudimo da sacuvamo osmehe decaka i devojcica koji "smetaju". Kako kad tamo nekim klincima on vec smeta, pa se bune kada on pridje da se igra? Kako kad mu je potrebna veza da bi se upisao u obicnu skolu?
     Za to vreme, moj maleni Joca je svojim rucicama ocistio ceo tobogan od peska. Pohvalila sam ga, poljubila i uzdahnula. A u stvari, pomislila sam "Odakle i kako da pocnem da te ucim..."  U nadi da ce on biti od onih koji znaju da za svakoga ima mesta i da niko ko zeli da se igra ne smeta.

Kako sacuvati sebe?

Kako sacuvati sebe? Kako ostati veran svojim principima i snovima? Kako se prisetiti snova? O cemu sam bese sanjala sa 15, 20, 25 godina. A sada, u 34-oj, i sa jednom dvogodisnjom bebom, sanjam samo o tome da nista ne sanjam i da me samo jednu noc niko ne probudi. Jesu li bebe bas stvarno tako naporne ili su napornije mame koje su postale mame, a nisu ostvarile svoje snove?
I sta cu uopste danas sa svim tim svojim snovima kojih sam se prisetila onog trenutka kada sam procitala blog svoje prijateljice koja je i ne sluteci, svojim recima vratila mene u svet snova i mastanja. Odakle da pocnem? Hocu li se uplasiti od tih zaboravljenih sanjarija?
Hoce li me uplasiti njihova snaga i velicina, njihova udaljenost od mene same ili ce me zaseniti njihova lepota? Hoce li me sopstveni snovi vratiti sebi, hocu li se naljutiti na samu sebe jer sam ih zaboravila?
Hoce li mi paralisati prste, pa necu vise biti u stanju da ovako zajapureno i uzbudjeno kucam po tastaturi?
Hoce li mi iko priteci u pomoc, ako se uplasim?
A, mozda nista, mozda bas nista od toga se nece desiti...Evo, cekam vec minut, dva, tri...Hm.

Nije tako strasno prisetiti se sebe, svojih ciljeva i misli. Nije strasno, ne boli...Ne boli kada sami vratite sjaj svojim ocima. Ne boli kada organizam zivne i kada svetloscu svoje duse osvetlite dremljivu sobu, i radni sto, i tastaturu. Ne boli ni kada neki davno zaboravljeni cilj izgovorite glasno posle toliko vremena. Ne samo da je bezbolno.
Ocaravujuce je!
I nisu bebe krive...
Bebe sanjaju mame.

A mame su lepe, ako i same znaju i smeju da sanjaju.