Takvi su heroji...

Heroji. 

Do skoro je ovaj izraz išao uglavnom uz termin narodni. Narodni heroji. I to je ispravno, jer nisi heroj ako nisi narodni, odnosno heroj za sve ljude. 

Od skoro se ovaj izraz olako upotrebljava. Bojim se da se ne izliže i postane termin bez konekcije sa stvarnim značenjem. E, to bi bilo baš tužno. 

Reč Heroj je do skoro asocirala na neki vojnički podvig. Herojskim borbama naših predaka se ponosno hvalimo, i pacifisti i oni koji se ne bi mogli svrstati u tu grupu ljudi. 

Onih savremenih, heroja koji imaju veze s vojskom u novije vreme se obično klanjamo, jer nije in danas pričati o njima. Škakljive su to teme, Mogao bi neko spočitati da ste za rat ili nešto slično tome.  O onima iz davne prošlosti možemo pričati, o ovima iz skorijeg vremena, da ipak malo sačekamo. Nije u redu, ali, doobro, proći će nas i to,

Od nedavno heroje imamo i u miru. To su heroji današnjice. Ponekad imam utisak da ih nema, ponekad da ih ima na svakom koraku. 

A što će nama uopšte heroji, kad ih obično zaboravimo čim opasnost prođe?

Zbog naše nemoći. Oni nas spasavaju, kad nismo u stanju da sami to učinimo. Oni nam daju snagu kada nam je potrebna. Oni nas inspirišu da budemo bolji nego do sada. Daju nam snagu, i veru u sreću. 

Do sada nisam nikada čula da je neki heroj kukao, optuživao druge, hvalio se svojim herojstvom. Uglavnom su sertifikat herojstva ostavljali kolektivnom sudu.

 Ima i onih idealizovanih heroja, koji su nam zbog istorijske distance ostali u svesti kao savršenstva, skoro na nivou božanstva, ali to je sad druga tema. Neki su u medjuvremenu i postali božanstva, jer to smo mi od njih napravili, nisu oni. 

Uvek me je fascininirao maslačak. Lep je dok je žut, ali kada pobeli, pa počne da leprša okolo, a još i ako ga dohvatiš,  pa usmeriš na neku stranu sveta, nekako uveren da će stići na pravu adresu onoga koga voliš, e to je vera, to je ljubav. To je čarobni maslačak. 

Za ovaj tekst dajem sebi za pravo da će biti kao maslačak na vetru i da će jednog dana doći do mojih heroja, do onih ličnih, jer narodne kako rekosmo, baš i nemamo, u hroničnom deficitu smo. 

Možda ih i ima, ali nikako da se dogovorimo oko njih. 

Nema veze, istorija će sve to da sredi. 

Moja lična istorija me uči da je teško živeti bez heroja. Ja nisam u stanju da tako živim. Zato imam lične heroje. 

Heroj je jedna drugarica koja me, dok smo bile klinke nije pitala da li su mi se roditelji razveli. Kada je videla nešto što joj je govorilo da nisu, odahnula je i rekla mi

-Znala sam da nisu. 

A jesu. Nakon toga, nisam imala srca da joj kažem da jesu. Znam da bi je to rastužilo, jer bila je tako srećna u tom trenutku pogrešno protumačene slike koju je imala pred očima. Ona je tada postala moj heroj, jer je pazila, brinula o meni, nije pitala šta mi treba. Radila je to herojski, devojčica iz generacije koja nije imala ni građansko vaspitanje, ni teorijske časove posvećene prijateljtsvu, ništa od toga. Devojčica, heroj. Sada je, nadam se srećna i uspešna žena. Sigurna sam da se ovoga ne seća. U svakom slučaju kiss za nju.

Heroj je moja razredna. Srećem je nakon skoro dve decenije, dozivam je sa:

- Razredna, razredna... baš kao kada smo bili klinci. 

Trčim ka njoj. Ona se okreće i kaže:

 - Ivana, zdravo. Kako si? i kreće razgovor. 

Pitam je gde je krenula, pribojavajuci se da nije slucajno krenula kod lekara jer se tako rano obicno ide kod lekara u tim godinama. 

- Krenula sam do biblioteke, da vratim knjigu i da uzmem novu.   

Heroj je moja razredna. Pored nje je uvek sve u redu. Ne moram da govorim koliko mi je taj dan bio lep i koliko ga apsolutno ništa nije moglo pokvariti. 

Heroj je medicinska sestra.  Moje dete ima 39 temperaturu, a u čekaonici gužva. Ona izlazi  iz ordinacije, proverava da li imamo vodu, pipne dete po čelu, proverava u kakvom je stanju, dok ne dodjemo na red. Heroj je, jer kao uznemirena majka, znala sam da sam na pravom mestu, i da ni najednom drugom ne treba da budem, sem kod tih ljudi, kod te sestre. 

Heroj je hirurg kojeg je moje dete upiškilo u širokom luku, dok je pokušavao da utvrdi ima li beba preponsku kilu. Kada sam nespretno i iznenađeno krenula da uzmem pelenu i da probam da saniram štetu, samo je rekao

 Ne, ne, pa to je normalno. 

Ispod mantila imao je pantalone čije su nogavice bile mokre. Nije se obazirao. Ispalo je da kile baš i nema, ali eto, beba je učinila šta je morala. 

Sretala sam ga kasnije u gradu i pomišljala, blago svoj našoj deci, jer je on tu. Malo sam i istraživala o njemu i saznala da je stvarno stručnjak, nad stručnjacima. 

Zidine bolnice su najhladnije zidine na svetu. I uvek je neka promaja, možda je zato Srbi ne vole, jer ih promaja asocira na bolnice. Često sam obitavala tamo, dok je u toj samotnoj zgradi u kojoj se gase, ali i spasavaju životi, jedan meni dragi život gasio. 

Pomišljala sam. 

Da je makar ovde lepše.

 Da makar ovi hodnici nisu ovakvi, kao hodnici za duhove. 

Da je makar ambijent ljudskiji, topliji. 

Kako će sam? Navikao je da ga svi pazimo. 

Posle nam je rekao, taj meni dragi život kojeg na žalost više nema, da ima tu jedna med.sestra koja priča s njim u toku noćne smene, koja ga obilazi kad zove i kada ima bolove. 

Upoznali smo je tada, Rekla nam je da je on oslovljava imenom svoje žene, ošamućen od terapije. 

Ona mu se obrati i onda se našale, jer i on shvati da ona nije ta žena, Ostajala je tu pored njega. 

Ta žena je heroj. Zbog nje sam mogla da dremnem, tokom tih noći teških i da trunku bezbrižnosti osetim zahvaljujući njoj. Ona je heroj. Njegov i moj.

Heroj je vaspitačica. Njih dve na mom spisku heroja. 

Nervozno se opraštam od deteta koje negoduje što ostaje u vrtiću. Ona kaže:

- Ne, nemojte, pa i deca, kao i mi imaju loš dan. 

Moje dete zbog bolesti ne dolazi u vrtić i propušta podelu pozivnica za rodjendan, 

Muke kod ku;e i milion pitanja, kako ću na rodjendan, a nemam pozivnicu. Tu tešku muku sopštavam vaspitačici. Ona brzo nalazi pozivnicu neku, stavlja dotično ime i kaže ne brinite ništa. 

I još kaže

Hvala Vam puno što ste mi to rekli. Hvala vam puno. Kako da dete pati i da ne ode na rodjendan.

Zamislite moj heroj mi se čak i zahvaljivao. Ali, takvi su heroji. 

Vaspitačica (druga), koja nakon što je moje dete ujela osica, i nakon što je ustanovljeno da je sve u redu, uz serviran sokić i smoki, što nije baš uobičajeno da klopaš u vrtiću, mu kaže: 

- Ujela te je osa, jer izgleda da si ti ovde najslađi. 

Ne treba da govorim da smo nakon toga kod kuće više pričali o tome koliko je dotični, mali gospodin sladak, nego o samoj bezobraznoj osici. 

Takvi su heroji. Heroje citiramo. 

Čitajući vesti, kasnije shvatam da su to meseci kada je njima plata kasnila po nekoliko meseci. 

Heroji ne kukaju. Zato su heroji.

Heroj je nastavnica koja dok deci piše uputstva o lekciji, na famoznoj google učionici, napiše klincima 

Volim vas sve. 

Takvi su heroji. Oni znaju da je ljubav lekovita, čak i u vreme korone. 

Heroj je doktorka kod koje se moje dete lečilo dok je bio mali. Sada je porastao, pa je kod druge doktorke. Znate kako to ide. Njegova prva doktorka ga i dalje pozdravlja. Zapamtila ga je po stalnim upalama grla, anginama i ko zna po čemu još. A on nju toliko zavoleo da se ljutio i često negodovao zbog toga što i doktorka ne ide sa nama na more, na primer. To joj nismo nikada rekli, da ne bude da ga je zbog toga volela. 

Ona je heroj, jer ko još voli lekare. Nju deca vole, a i roditelji, a to nije mala stvar. 

Heroj je moj komšija koji sa drugarom čuva jedan sportski klub od propasti. Troši svoje vreme, energiju i ko zna šta još, kako bi klinci iz kraja imali svoj klub i bavili se sportom. 

Heroj je sve ovo vreme, godinama unazad, a da ja nisam imala pojma o tome.

Heroji se ne hvale. Oni su jednostavno heroji. 

Možda sve ovo nabrojano za nekoga nije baš herojski. Za mene jeste. I sigurna sam da to nisu njihova jedina herojska dela, i da ih je bilo još i da imaju po jedno svakog Božijeg dana.  Ali ne pričaju o tome, ili što bi se reklo imaju loš marketing. 

Nakon svega, pošto sam uspela da se koliko toliko upoznam sa njihovim herojskim delima, mislim da sam naučila dosta o tome kako izgledaju heroji i kako ih prepoznati. 

Heroj izgleda da nema loš dan, nema izgovore, niti rešava da bude heroj.  Heroj jesi ili nisi, trećeg nema. Heroj ti ne nameće osećaj krivice. Heroj te jednostavno ostavlja bez teksta. 

To je ono što ja znam o herojima. Priznajem nije puno, a i nema mnogo pouzdane literature o tome kako prepoznati heroja. Moja lista je otvorena i čeka još heroja jer svima su nam potrebni. 

Ono što takođe znam jeste da smo najosetljiviji i najviše uplašeni za zdravlje i decu. Zato je valjda i moj izbor i proglašenje ličnih heroja nužno sveden na prosvetare i medicinare.  

Jedni nas uče, drugi nas leče. 

Malo li je?

I nema te plate, kojom se adekvatno mogu platiti oni koji savesno i dobro obavljaju ove poslove. 

Istovremeno, nema te jedinice mere kojom možeš izmeriti štetu koju obavljajući taj posao mogu napraviti oni koji ove poslove ne obavljaju kako treba.

I da ne bude zabune, sve profesije su bitne. Iza svih i ispred svih nas, stoje naučnici i umetnici.  Pomogli su mi nebrojeno puta. Da shvatim šta se dešava oko nas  (naučnici) i da prebrodim teške dane i noći. (umetnici). 

Za njih svi znate, to su univerzalni heroji, koje volimo da zovemo i genijima. 

Ova moja priča je o onim ličnim herojima. Herojima kojima bih poslala maslačkovo pismo, pismo bez reči, ali pismo koje uvek znači isto - veliku, ogromnu ljubav koja preko brda i dolina stiže baš do njih. 

A prijatelji? Prijatelji su nešto drugo. Oni su anđeo čuvari i dobro znaju koji su, što bi rekla moja baba, moj heroj nad herojima o kojoj ne mogu da pišem, jer je teško pisati o heroju nad herojima. 

Prijateljima ne šaljem maslačkova pisma iz principa, jer prijatelji su tu, na mojoj adresi, čak i kad treba držati tu sada preko potrebnu distancu. 

Nađu način da me nasmeju, ili rasplaču. Takvi su prijatelji. Šašavi, luckasti, razumni, romantični i bezobrazni kad treba. 

 A ko zna i da li bi pročitali moja pisma, jer više volimo da žive reči lepršaju među nama... 

I da ne zaboravim heroji su i sva naša deca koja nas trpe, ovako besne, ljute, nemoćne i preplašene i koji nam se dive kad i mi postanemo heroji za nekoga. 

Puno je posla za sve nas. Hajde da ih učinimo ponosnim. 

 

 

Dani kada su hashtagovi marketara u Srbiji zaćuteli. #blacklivesmatter VS #ćaleovojezatebe

Broj svetskih brendova koji se pridružio kampanji #blacklivesmatter je ogroman. Počev od najvećih, pa do onih srednjih i manjih. Svako je na svoj način podržao borbu protiv rasne diskriminacije. 

Za razliku od američkih, broj kompanija koje su u Srbiji pokazale hrabrost da u svojim "captions" upišu #ćaleovojezatebe je NULA. 

Koji su razlozi što nijedna kompanija nije pustila u etar hashtag domaće proizvodnje i ima li stručnog opravdanja za to? 

Koliko je marketing u Srbiji daleko od američkog?  

Evo analize mogućih opravdanja i/ili izgovora sa ili bez pokrića. 

• Da li je reč o nedostatku hrabrosti marketara ili kompanija?

• Da li se radi o želji da se ignoriše politika i stvarnost, ili je jednostavno reč o nezrelosti marketinških agencija da događaje poput protesta pretvore u kampanje korisne po biznis je pitanje svih pitanja? 

Zašto američke kompanije to rade, a naše ne?

Idemo redom. 

Mogući razlozi za izostanak ozbiljnije kampanje u Srbiji su:

1. Amerika je Amerika. Lako je njima. To su velike kompanije. Međutim, da li je baš tako?

Istina je da na domaćem tržištu takođe ima velikih kompanija koje se mogu pohvaliti pozamašnom zaradom i decenijskim uspesima na regionalnom tržištu. Takođe, tu su i kompanije inostranih vlasnika koje posluju u Srbiji, a čiji marketinški timovi nisu našli za shodno da makar u formi testa probaju hashtag #ćaleovojezatebe. 

Zar jedna od prvih marketinških lekcija nije  "testing, testing"?

2. Biznis i politika ne idu ruku pod ruku. 

Da, to bi bilo tačno da praksa nije pokazala upravo suprotno. 

Biznis i ekološka politika idu zajedno, biznis i zdravstvena politika idu zajedno, biznis i socijalna politika idu zajedno. Sve su to principi na kojima kompanije grade svoju društveno odgovornu politiku. Rekosmo politiku? Da, politika je svaki kontinuiran proces aktivnosti usmeren ka ostvarivanju određenih društvenih ciljeva. 

        #Blacklivesmatter nije ništa manje politički začinjen hashtag od #ćaleovojezatebe. 

3. Nije jasno ko je organizator protesta u Beogradu, pa kompanije ne žele da rizikuju i da ih neko poveže sa određenim rušilačkim grupama.

Da li se u USA zna tačno ko je organizovao proteste? Da li su to bili mirni protesti, ili smo i u USA videli rušenja, zapaljene automobile i ostale snimke incidenata koji su obišli planetu? 

Odgovor na ovo pitanje je suvišan, jer je jasno kao dan. 

Protesti u Beogradu su čak bili manje rušilački od onih u USA. 

4. Postoji rizik da kupci koji ne podržavaju proteste u Beogradu prestanu da kupuju naše proizvode.

Hm, podeljeno javno mnenje je nešto što je realnost. U svakom društvu, pa i u američkom. Da li mislite da u USA ne postoje ljudi koji se nisu slagali sa protestom i koji ne misle da bela rasa ima ili treba da ima neku prednost? 

Nadamo se da ih je malo, baš kao što se autorka ovog teksta nada da je malo onih u Srbiji koji misle da mladi ljudi ne treba da se bore za adekvatno lečenje svojih roditelja i za istinu o tome.

Šta su zapravo američke kompanije uradile i kako su od protesta napravile pozitivnu kampanju koja je odjeknula planetom?

Lekcija koju treba naučiti od Amerikanaca u ovom slučaju mogla bi da glasi

Dobar marketing ima tu moć da i loše stvari pretvori u dobro. 

• Šta su Ameri uradili, a nama nije palo na pamet?

Podržavajući kampanju #blacklivesmatter brojne kompanije su donirale značajnu sumu novca kao podršku grupama koje se bore protiv rasne diskriminacije, koje pružaju pravnu zaštitu, podršku obrazovanju itd, itd.

Da li treba da se osvrnemo na genijalne kampanje kompanija Apple, Nike, Adidas?

Evo par primera.

https://www.instagram.com/p/CBB6DcGlhbj/?igshid=15vdablvyfugq

https://www.instagram.com/p/CBWoCspj9FH/

Vredan pažnje je i video kompanije Nike koji počinje rečima:

 “For once, Don’t Do It. Don’t pretend there’s not a problem in America…”

https://www.instagram.com/p/CAygJoHABcX/

https://www.instagram.com/p/CBRDBNKq-o1/

Moć marketinga je ogromna i divna, i edukativna i pokretačka.

Marketinški timovi koji stoje iza ovih, ali i drugih američkih kompanija ne samo da su pokazali zrelost da adekvatno odgovore na aktuelna društvena dešavanja, već su i uticali na oblikovanje javnog mnenja po tom pitanju.
Hashtag #blacklivesmatter je došao i do Balkana. Isti taj Balkan je na žalost ostao nem na "naše gore list" i na izuzetno jaku i emocijama nabijenu rečenicu momka iz Beograda koji je izgovorio "Ćale, ovo je za tebe".
Nameće se pitanje zbog čega?
Da li su domaži marketinški timovi toliko daleko od američkih ili su čelni ljudi kompanija uplašeni i rezervisani za takvu vrstu kampanja?
Ono što ostaje kao pitanje otvoreno za budužu diskusiju, moglo bi da glasi
Dragi marketari i uspešne kompanije, od čega ste se pobogu uplašili i zašto ste propustili šansu da marketing i u zemlji Srbiji bude ta magična sila koja budi i stvara dobro u ljudima?
Ako straha nije bilo, onda je pred svima očigledno još mnogo nenaučenih marketinških lekcija jer kompanije i veliki brendovi su mogli:
Ovu priču "iskoristiti" za organizovanje humanitarnih akcija o podizanju svesti o većem ulaganju u zdravstvo, da niko ne ostane bez adekvatne zdravstvene nege, bez respiratora i druge opreme, za podršku lekarima, za podršku zdravstvenom sistemu, za bolju opremljenost bolnica, za brigu o starijima i najugroženijima i sve to uz hashtag #ćaleovojezatebe.
Amerikanci smeju, zašto naše kopmanije ne slede i taj deo prakse američkog marketinga?
Istovremeno, domaćí marketari su preplavili mreže o edukativnim radionicama, svim tajnama digitalnog marketinga i najnovijim “trikovima”. Mnoge od tih radionica su jako skupe, sa sertifikatima koji znače u svetu marketara.
Stvranost je na žalost pokazala nešto drugo.
Nisu nam potrebni trikovi, potreban je ozbiljan marketing.
Na sadašnjem stupnju domaći marketing se na žalost i dalje nalazi u tako često (od strane tih istih marketinških magova pljuvanoj "comfort zoni".
A ko ima i malo veze sa ovom profesijom zna koliko je ona pogubna.
Što dalje od nje, ali kako?
Možda baš ovako:
For once, Do It.
Don’t pretend there’s not a problem in Serbia…
Do nekog sledećeg ćaleta, neka hashtag #ćaleovojezatebe ostane kao podsetnik na propuštenu šansu da kompanije pokažu da im je zaista stalo do kupaca, njihovih osećanja, strahova i briga. Propuštena je šansa i da se podigne svest o brizi mladih prema starijim sugrađanima itd, itd.
Moglo se desiti i da se postide oni koji mladića besramno osuđuju i klevetaju.
Moglo se desiti, ali nije.
Kompanije i marketari su moćniji nego što to mogu i da zamisle.
Amrikanci to znaju. U tome je jedini njihov "trik".
Ivana Đorđević, novinar, politikolog i Socai Media Manager

Dnevnik u doba Korone: Noć sa onima koje boli glava

Ako postoji jedna lepa stvar u ovim danima to je vraćanje pisanju za sebe i o sebi.
Posle manijačenja po društvenim mrežama zahvaljujući višku slobodnog vremena i ukazivanja na pogrešne poteze vlasti  koje su sada posebno štetne jer sada ne sme da se greši, ni da se ćuti, ni da se žmirka dođoh do toga da je najbolje pisati za sebe ili makar za uzak krug prijatelja koji žele da razmene s tobom mišljenje. Sve ostalo je, pa ne znam kako bih rekla, besmisleno.
Ko hoće žmirka celog života i izigrava slepca neka žmirka. Ko neće da žmirka taj gleda i zna. I to je to. Što bih ja bilo šta radila po tom pitanju?
Ono što želim da zapišem ovde i da zapamtim zauvek jeste to da iako mislim da je država trenutno najracionalniji oblik društvenog organizovanja, ona to prestaje da bude kada su joj na čelu najgori. To je mana demokratije, rekao bi  neko i uglavnom bi bio  pravu da nije situacija malo drugačija.
To je mana poludemokratskog društva kakvo mi jesmo.
Mi nismo demokratija i ako to većini prija, ako se plaše i ne žele da se bore za svoju decu i sebe, onda je to to. Ko ne razume značenje i značaj demokratije ili ima neke nedoumice oko prednosti demokratskog društva neka se javi, povoljno držim časove o tome.
Moju dobru prijateljicu je danas bolela glava i bilo joj je loše jer su maske za zaštitu sa 7 i 20 dinara skočile na 180. Ona ima para da ih kupi. Znam je, kupiće i nekome ko nema. Ali nju boli glava, nije joj dobro zbog toga, želi bolje društvo.

U aprilu prošle godine išle smo na protest u Bg. Pokušavamo sve što nam se čini da će imati smisla.

Spazila je tada mačku na sred prometnog puta. Zaustavila auto, odskakutala,  uzela mačku i sklonila je na sigurno.

Ume i da pretera jer od ljudi očekuje samo najbolje i ništa manje od toga. Od mene joj je u tom smislu unapred sve oprošteno.

I sada dolazim do još jedne istine, meni bitne jer sam na korak od odustajanja, a ona mi se meša u misli, ta valjda istina.
Svi moji politički stavovi, pogrešni izbori i kasnije razračunavanje sa tim pogrešnim izborima pravili su putanju do brojnih izuzetnih ljudi. Sreli smo se, a mislim da drugačije nikada ne bismo.
Iako sam mislila da ih imam dovoljno, tih suštinskih prijatelja, ponovo shvatam da ih nikad nije dovoljno. Uvek ima mesta za još. Samo ne znam gde ćemo.

Loše nam je uglavnom jer umesto da zevamo u serije isterujemo neku pravdu gde stignemo. Trenutno na d.m. jer smo sprečeni da se šetkamo, razumljivo i ne žalim se.

Desetak dana nakon proglašenja najsmešnijeg virusa na svetu, prijateljica sa početka priče me je pozvala da mi nešto bitno kaže. Pre toga je poslala poruku da najavi poziv. Znala sam da je nešto bitno čim mi najavljuje poziv.
Trebalo joj je minut da me pozove i taj minut je bio za mene stresniji od svih najsmešnijih virusa u istoriji.
Pomislila sam Evo i oni odlaze. I ona odlazi. U beli svet.
Pomislila sam da odlazi iz zemlje jer je bilo priče od ranije o tome da postoji neka opcija za to, poslovna, idealna. Znala sam da ne može to sada da učini, već  kad prodje taj smešni virus, ali u ušima mi je odzvanjao moj najozbiljniji glas koji nikada nemam na javi i govorio tu rečenicu - Odlazi i ona.
Prekratila mi je muke i naravno, pričala ne o odlasku već o nečemu što je moglo biti korisno da se zna, što treba da se zna.

Mnogi moji prijatelji su otišli.
Oduvek smatram da je planeta mala, da taj svet nije tako veliki, šta znam.
Zašto onda panika ako još neko odlazi?

Valjda zato što je sve manje onih koji će stati i zbog mačke na auto putu, a sve više onih koji žmirkaju i kojima ne smeta 20 puta skuplja cena maske.

Ćuti dok ima. Ćuti, daće Bog. Ćuti, može i obična marama. Ćuti, moglo je i skuplje.
Ćuti, ćuti, ćuti i ne boli te glava.
U pravu su. Ne boli te kad je nemaš.

I taman odlučim da se i ja odreknem glavobolje i utulim je jednom zauvek, otvori se još jedna putanja koja će me možda odvesti u još jednu bitnu priču.
Videćemo. Nadam se da će nas sve ovo ipak nekako zbližiti.
Čudne su putanje društvenih mreža. :)
Sada kada sam i to rešila, pitam se koliko li je sati na jednom prekookeanskom brodu. Mogu da izračunam, ali neću. Pitaću prijateljjicu koja je otišla, a opet je nekako tu.
Sutra imam slobodan dan. Sutra ću malo ja da žmirkam.