Ja mislila nase, a ono partijsko

 Dvogodisnja deca dobro znaju koja jeste, a koja nije njihova igracka. Cesto, doduse posrnu za tudjom, ali u tom naizgled haoticnom decijem svetu ipak ima reda jer nekim cudcim nacinima i putevima ipak, svaka igracka dodje u ruke svog pravog i jedinog vlasnika. Eh, da je samo tako i na nasoj politickoj sceni.
Po mojoj racunicni, neke srpske politicke partije slave vec 21. rodjendan, Ima ih onih mladjih koji  pune 11. ili 12. rodjendan. To je  je, ako se ne varam, vec cetvrti ili peti razred. I njima ne zameram mnogo. Ali, zar je neobicno ocekivati makar obrise razumnog ponasanja? Pa, cini mi se da i najrazmazenije dete ne bi, recimo slavilo rodjendan u tudjoj kuci bez pristanka vlasnika. Mozda se i varam, ali ako i postoje takva deca, cinjenica je da su to izuzeci.
  Opste je poznato da su politicarima funkcije "kao deca", tj, imaju ih neki jednu, neki dve, a ako uzmemo u obzir i njihova "strucna" angazovanja u raznim upravnim odborima, na fakultetima itd. lako se mozemo zabrojati. A decu, slozicete se, ne treba odvajati. Da bi izrasla u dobre, normalne ljude, potrebno je svakom od njih posvetiti dovoljno paznje. Svi mi koji imamo makar jedno dete znamo koliko je to tezak i zahtevan posao.
Jadni nasi politicari, nije im lako zadrzati zdrav razum, a jos manje popamtiti sta je cije. I ne bi bilo problema, da oni te svoje igracke dele i mesaju unutar svoje velike, harmonicne porodice. Ali, problem, bar za mene nastaje kada njihova deca, pomesaju loncice i ulaze u moj, tvoj, zatim, stan moje komsinice, drugarice, roditelja, prijatelja i u njima rade sta im je volja.
Mozda niste primetili, ali prosle nedelje, u prostorijama koje su vase setali su se, razgovarali o znacajnim temama, ugovarali neke buduce projekte, upravo niko drugi do najfotogenicniji nasi nam dragi (s pocetka teksta pomenuti) dvadesetjednogodisnji "omladinci" tj. mladi i malo stariji predstavnici politickih partija, tj. njihovi "roditelji".
Naime, omladina ZZS je u sali Skupstine grada organizovala tribinu o sportu, a omladina DS-a je u sali Sumadijskog upravnog okruga takodje organizovala tribinu, ali o borbi protiv nasilja nad zenama. Pitam se, da li ce sada i druge nam drage omladine (a do juce sam mislila da ih nema bas onoliko vrsta koliko ima politickih partija), recimo "naprednjacka" ili "ldp-ovska" omladina u istim prostorijama, takodje organizovati tribine. Zivo me interesuje kakav bi odgovor dobili kada bi nadleznim (Skupstina grada i Sumadijski upravni okrug) gradskim i regionalnim organima vlasti, nasi omladinci raznih vrsta uputili takav zahtev. Najiskrenije verujem da bi pomisao onog tamo citaca, tj.administrativnog pekara, hemicara, zavarivaca, vozaca, ukratko sluzbenika bila "Jesu li ovi ludi?"
Ma, ne, nisu ludi. Nisu luda deca, krivi su roditelji. Ali, dobro, blizi se kraj "skolske" godine. A na njihovu zalost, nastavnici smo mi, gradjani. Samo da umesto njih, ipak ne padnemo na ispitu mi sami. S imlozicete se, imamo velike rupe u znanju. Za pocetak, naucimo bar koje su igracke nase, a koje njihove. Bice lakse i njima da zapamte to tesko gradivo.
Uh, sta bi bilo da malo cesce gledam vesti, ali izgleda da je i jednom u 6 meseci sasvim dovoljno. Bar za moj zeludac.

Razgovor za posao - ogledalo Srbije

Posle skoro godinu dana trazenja posla, dodjoh i ja do popularno nazvanog, interjvjua za posao. Suvisno je reci, do razgovora sam stigla "preko veze".
Posao za koji sam konkurisala nema nikakve veze s mojim obrazovanjem, jos manje s mojim sposobnostima. Zato sam na brzinu i ne sa velikim zaljenjem pred razgovor za posao iz CV-ja obrisala svoje vestine  "siroko poznavanje filozofije, istorije, politicke teorije, metodologije drustvenih nauka, marketinga, ekonomije, sposobnost organizovanja dinamicnih, kreativnih predavanja na temu drustvenih odnosa itd, da ne davim vise.
Zanimljivo je to...U principu, sa danasnjom tehnologijom potrebno je svega desetak sekundi da iz svog dosijea izbrisete sve ono sto vas odredjuje kao licnost, na papiru doduse, ali ipak...Volela bih da je bilo potrebno, makar minut...Eto, to bi bilo prihvatljivo.
Moji potencijalni poslodavci su privatnici, desetak godina mladji od mene, nasmejani, lepi i opusteni. Ipak, ne bih se menjala s njima, ne znam ni zasto, jednostavno ne bih. Mozda ne bih razmisljala o tome da li da kupim dve, tri ili cetiri pomorandze, ali...ipak ne bih. Ne bih nikome dala sve one trenutke ushicenja dok su se pred mojim ocima i mislima otvarala vrata anticke filozofije, velikih misli, humanih ideja o nacinima organizovanja drustva, rasprava o opstem dobru i greskama proslih vremena. Ne bih se odrekla ni predispitnih stresova, pa cak ni besa koji sam osecala zbog profesora-baksuza. Nikako se ne bih odrekla visokih ocena koje su u moj indeks upisivali najcenjeniji strucnjaci drustvenih i politickih nauka sa ovih prostora.
Medjutim, postavljeno je pitanje "Pomorandza ili nauka?" ili narodski i  Sekspirovski receno "Biti ili ne biti?"
Na razgovor, tj. intervju za posao, dosle su jos tri devojke. Dve, fakultetski obrazovane (Ekonomija i Spanski jezik), a za trecu ne znam. Pomislih u sebi, da li su i one prepravljale CV. Bile smo nasmejane, zbunjene, ali ne i uplasene.
Odlazile smo na razgovor, jedna po jedna. Mladi poslodavci bili su prijatni. Nisu pripremili nikakve testove i druge gluposti. Razgovarali su opusteno, raspitivali se o nasem radnom iskustvu...Sve se zavrsilo sa "Javicemo Vam se".
Otisle smo svaka na svoju stranu, svaka sa svojim znanjima, dilemama i nadama.
Mozda neka od njih vec sedi na recepciji jednog hotela jer su upravo nju pozvali.
Iako je ovo jedini razgovor na koji sam pozvana posle brojnih prijava na konkursima za posao, posle svega, nisam sigurna da li mi se jedu pomorandze.