Ako postoji jedna lepa stvar u ovim danima to je vraćanje pisanju za sebe i o sebi.
Posle manijačenja po društvenim mrežama zahvaljujući višku slobodnog vremena i ukazivanja na pogrešne poteze vlasti koje su sada posebno štetne jer sada ne sme da se greši, ni da se ćuti, ni da se žmirka dođoh do toga da je najbolje pisati za sebe ili makar za uzak krug prijatelja koji žele da razmene s tobom mišljenje. Sve ostalo je, pa ne znam kako bih rekla, besmisleno.
Ko hoće žmirka celog života i izigrava slepca neka žmirka. Ko neće da žmirka taj gleda i zna. I to je to. Što bih ja bilo šta radila po tom pitanju?
Ono što želim da zapišem ovde i da zapamtim zauvek jeste to da iako mislim da je država trenutno najracionalniji oblik društvenog organizovanja, ona to prestaje da bude kada su joj na čelu najgori. To je mana demokratije, rekao bi neko i uglavnom bi bio pravu da nije situacija malo drugačija.
To je mana poludemokratskog društva kakvo mi jesmo.
Mi nismo demokratija i ako to većini prija, ako se plaše i ne žele da se bore za svoju decu i sebe, onda je to to. Ko ne razume značenje i značaj demokratije ili ima neke nedoumice oko prednosti demokratskog društva neka se javi, povoljno držim časove o tome.
Moju dobru prijateljicu je danas bolela glava i bilo joj je loše jer su maske za zaštitu sa 7 i 20 dinara skočile na 180. Ona ima para da ih kupi. Znam je, kupiće i nekome ko nema. Ali nju boli glava, nije joj dobro zbog toga, želi bolje društvo.
U aprilu prošle godine išle smo na protest u Bg. Pokušavamo sve što nam se čini da će imati smisla.
Spazila je tada mačku na sred prometnog puta. Zaustavila auto, odskakutala, uzela mačku i sklonila je na sigurno.
Ume i da pretera jer od ljudi očekuje samo najbolje i ništa manje od toga. Od mene joj je u tom smislu unapred sve oprošteno.
I sada dolazim do još jedne istine, meni bitne jer sam na korak od odustajanja, a ona mi se meša u misli, ta valjda istina.
Svi moji politički stavovi, pogrešni izbori i kasnije razračunavanje sa tim pogrešnim izborima pravili su putanju do brojnih izuzetnih ljudi. Sreli smo se, a mislim da drugačije nikada ne bismo.
Iako sam mislila da ih imam dovoljno, tih suštinskih prijatelja, ponovo shvatam da ih nikad nije dovoljno. Uvek ima mesta za još. Samo ne znam gde ćemo.
Loše nam je uglavnom jer umesto da zevamo u serije isterujemo neku pravdu gde stignemo. Trenutno na d.m. jer smo sprečeni da se šetkamo, razumljivo i ne žalim se.
Desetak dana nakon proglašenja najsmešnijeg virusa na svetu, prijateljica sa početka priče me je pozvala da mi nešto bitno kaže. Pre toga je poslala poruku da najavi poziv. Znala sam da je nešto bitno čim mi najavljuje poziv.
Trebalo joj je minut da me pozove i taj minut je bio za mene stresniji od svih najsmešnijih virusa u istoriji.
Pomislila sam Evo i oni odlaze. I ona odlazi. U beli svet.
Pomislila sam da odlazi iz zemlje jer je bilo priče od ranije o tome da postoji neka opcija za to, poslovna, idealna. Znala sam da ne može to sada da učini, već kad prodje taj smešni virus, ali u ušima mi je odzvanjao moj najozbiljniji glas koji nikada nemam na javi i govorio tu rečenicu - Odlazi i ona.
Prekratila mi je muke i naravno, pričala ne o odlasku već o nečemu što je moglo biti korisno da se zna, što treba da se zna.
Mnogi moji prijatelji su otišli.
Oduvek smatram da je planeta mala, da taj svet nije tako veliki, šta znam.
Zašto onda panika ako još neko odlazi?
Valjda zato što je sve manje onih koji će stati i zbog mačke na auto putu, a sve više onih koji žmirkaju i kojima ne smeta 20 puta skuplja cena maske.
Ćuti dok ima. Ćuti, daće Bog. Ćuti, može i obična marama. Ćuti, moglo je i skuplje.
Ćuti, ćuti, ćuti i ne boli te glava.
U pravu su. Ne boli te kad je nemaš.
I taman odlučim da se i ja odreknem glavobolje i utulim je jednom zauvek, otvori se još jedna putanja koja će me možda odvesti u još jednu bitnu priču.
Videćemo. Nadam se da će nas sve ovo ipak nekako zbližiti.
Čudne su putanje društvenih mreža. :)
Sada kada sam i to rešila, pitam se koliko li je sati na jednom prekookeanskom brodu. Mogu da izračunam, ali neću. Pitaću prijateljjicu koja je otišla, a opet je nekako tu.
Sutra imam slobodan dan. Sutra ću malo ja da žmirkam.
Posle manijačenja po društvenim mrežama zahvaljujući višku slobodnog vremena i ukazivanja na pogrešne poteze vlasti koje su sada posebno štetne jer sada ne sme da se greši, ni da se ćuti, ni da se žmirka dođoh do toga da je najbolje pisati za sebe ili makar za uzak krug prijatelja koji žele da razmene s tobom mišljenje. Sve ostalo je, pa ne znam kako bih rekla, besmisleno.
Ko hoće žmirka celog života i izigrava slepca neka žmirka. Ko neće da žmirka taj gleda i zna. I to je to. Što bih ja bilo šta radila po tom pitanju?
Ono što želim da zapišem ovde i da zapamtim zauvek jeste to da iako mislim da je država trenutno najracionalniji oblik društvenog organizovanja, ona to prestaje da bude kada su joj na čelu najgori. To je mana demokratije, rekao bi neko i uglavnom bi bio pravu da nije situacija malo drugačija.
To je mana poludemokratskog društva kakvo mi jesmo.
Mi nismo demokratija i ako to većini prija, ako se plaše i ne žele da se bore za svoju decu i sebe, onda je to to. Ko ne razume značenje i značaj demokratije ili ima neke nedoumice oko prednosti demokratskog društva neka se javi, povoljno držim časove o tome.
Moju dobru prijateljicu je danas bolela glava i bilo joj je loše jer su maske za zaštitu sa 7 i 20 dinara skočile na 180. Ona ima para da ih kupi. Znam je, kupiće i nekome ko nema. Ali nju boli glava, nije joj dobro zbog toga, želi bolje društvo.
U aprilu prošle godine išle smo na protest u Bg. Pokušavamo sve što nam se čini da će imati smisla.
Spazila je tada mačku na sred prometnog puta. Zaustavila auto, odskakutala, uzela mačku i sklonila je na sigurno.
Ume i da pretera jer od ljudi očekuje samo najbolje i ništa manje od toga. Od mene joj je u tom smislu unapred sve oprošteno.
I sada dolazim do još jedne istine, meni bitne jer sam na korak od odustajanja, a ona mi se meša u misli, ta valjda istina.
Svi moji politički stavovi, pogrešni izbori i kasnije razračunavanje sa tim pogrešnim izborima pravili su putanju do brojnih izuzetnih ljudi. Sreli smo se, a mislim da drugačije nikada ne bismo.
Iako sam mislila da ih imam dovoljno, tih suštinskih prijatelja, ponovo shvatam da ih nikad nije dovoljno. Uvek ima mesta za još. Samo ne znam gde ćemo.
Loše nam je uglavnom jer umesto da zevamo u serije isterujemo neku pravdu gde stignemo. Trenutno na d.m. jer smo sprečeni da se šetkamo, razumljivo i ne žalim se.
Desetak dana nakon proglašenja najsmešnijeg virusa na svetu, prijateljica sa početka priče me je pozvala da mi nešto bitno kaže. Pre toga je poslala poruku da najavi poziv. Znala sam da je nešto bitno čim mi najavljuje poziv.
Trebalo joj je minut da me pozove i taj minut je bio za mene stresniji od svih najsmešnijih virusa u istoriji.
Pomislila sam Evo i oni odlaze. I ona odlazi. U beli svet.
Pomislila sam da odlazi iz zemlje jer je bilo priče od ranije o tome da postoji neka opcija za to, poslovna, idealna. Znala sam da ne može to sada da učini, već kad prodje taj smešni virus, ali u ušima mi je odzvanjao moj najozbiljniji glas koji nikada nemam na javi i govorio tu rečenicu - Odlazi i ona.
Prekratila mi je muke i naravno, pričala ne o odlasku već o nečemu što je moglo biti korisno da se zna, što treba da se zna.
Mnogi moji prijatelji su otišli.
Oduvek smatram da je planeta mala, da taj svet nije tako veliki, šta znam.
Zašto onda panika ako još neko odlazi?
Valjda zato što je sve manje onih koji će stati i zbog mačke na auto putu, a sve više onih koji žmirkaju i kojima ne smeta 20 puta skuplja cena maske.
Ćuti dok ima. Ćuti, daće Bog. Ćuti, može i obična marama. Ćuti, moglo je i skuplje.
Ćuti, ćuti, ćuti i ne boli te glava.
U pravu su. Ne boli te kad je nemaš.
I taman odlučim da se i ja odreknem glavobolje i utulim je jednom zauvek, otvori se još jedna putanja koja će me možda odvesti u još jednu bitnu priču.
Videćemo. Nadam se da će nas sve ovo ipak nekako zbližiti.
Čudne su putanje društvenih mreža. :)
Sada kada sam i to rešila, pitam se koliko li je sati na jednom prekookeanskom brodu. Mogu da izračunam, ali neću. Pitaću prijateljjicu koja je otišla, a opet je nekako tu.
Sutra imam slobodan dan. Sutra ću malo ja da žmirkam.
Нема коментара:
Постави коментар