Eto, i ja sam počela da treniram.
Kad malo bolje razmislim, oduvek sam htela da treniram nešto. I nikako da počnem.
U stvari, pohađala sam plesnu školu jednom davno i to me je tada ispunjavalo u potpunosti.
Naš plesni trener bio je čuveni Bata. Mislim da je bio iz Slovenije. makar smo mi tada toliko o njemu znali. Ostalo što je za nas bilo bitno je da je bio odličan insturktor plesa. Još uvek se sećam njegovih uglancanih cipela, sa tankim đonom i odbrojavanja 1,2,3 i...
Generacije malih Kragujevčana naučio je kako se igra valcer, tango, ča ča ča...
Sećam se i jednog malenog plesača koji mu se požalio: "Ja nemam parfema". Mislio je na partnera, ali razumeli smo svi.
Korake i dalje pamtim. Tako je to kad treniraš srcem i dušom. Nikad ne zaboravljaš ono što si naučio.
Tako će biti i sa treningom na kojem sam nedavno bila.
Trenirala sam 9 dana intenzivno. Netačno je reći po ceo dan, jer tu su bile i noći kada se sve što si tog dana uradio slegne negde, duboko u srcu, duboko u mozgu, u svakom deliću tela.
Treneri, njih četvoro sa različitih strana ovog regiona (Makedonija, Kosovo, Bosna i Srbija) doneli su svoje znanje, entuzijazam, otvorene umove, iskrenost i mnogo veština. Ne, ne, nisu sve to prosuli ispred nas kao što to vole stručnjaci da rade, kako bi zadobili poverenje ostalih učesnika treninga. To su radili polako, dozirano i u skladu sa našim tempom napredovanja. A napredovali smo dobro. Koji nam je bio cilj, nismo jasno znali. Jedino što smo svi zajedno znali da tamo, ka cilju idemo zajedno, pa gde stignemo.
Naslućivali smo da se taj cilj zove MIR/ PAQE/ МИР. Da, to je i zvaničan naziv treninga. Ali, kako ćemo znati da li smo došli do cilja, da li smo na pravom putu.
Zadržavali smo se na nekim stanicama duže, na nekim kraće. Na svakoj duže od za to predviđenog vremena. Ne zato što smo bili spori, već da bismo se bolje razumeli. Nakon svakog treninga, u sobe smo nosili taman onoliko emocija koliko smo na treningu dali. Mereno u iskrenosti, sobe su nam iz dana u dan bile sve punije. Brzo smo počeli da ih iznosimo i iz radionice i iz sobe. Na terasu, sa pogledom na Dojransko jezero. Simbolično, to jezero je jednim delom u Makedoniji, a delom u Grčkoj. I prelepo je. Mirno i lepo. Nema oznaka koje bi podsećale na bilo kakvu granicu na njemu i remetile njegovu lepotu.
Među nama, učesnicima treninga bilo je granica. Doneli smo ih sa sobom, a da toga nismo bili ni svesni. Proradile su kod nekog pre, kod nekog kasnije. Pojavljivale su se u raznim oblicima i momentima. Tokom treninga ili na pauzi za kafu. Ne bi ni bilo fer da smo ih zaključali negde. To nije realnost. Realnost je da postoje.
Trenirali smo kako da ih preskočimo kao lako savladivu prepreku. Realnost je i to da koliko god da vežbaš, ponekad nisi u stanju da ih preskočiš. Šta tada?
E, onda zamisliš da si je preskočio i zamisliš kako se u tom slučaju osećaš. Hteo, ne hteo, osmehneš se. Jer, tako je lepo sa druge strane. Tako životno i sveže. Možda ti od lepote potekne suza i "give me five" pozdrav prijatelja koji je takođe zapeo tu negde blizu prepreke. I ona postane nebitna i tako savitljiva. Pada pred vama jer snažniji ste od nje. Tu ste gde ste oduvek bili, spremni da svaku podmetnutu prepreku prevaziđete, umanjite je i preskočite do one strane gde je Mir.
Taj Mir deluje tako nedostižno i neuhvatljivo. A nije. Što ga više uzimate, više ga ima. I treba da se trenira, svakoga dana po malo. Koliko ko može. A može svako. I treba svako.
Jer kondicija je garant uspeha.
Mene su trenirali najbolji. Nadam se da ću dugo biti u top formi. I eto,od tada treniram svakog dana, najlepši sport na svetu - Izgradnju mira.
Hvala svim mojim novim prijateljima i onima koji su našoj priči dali naslov i pisali je zajedno sa nama.
Kad malo bolje razmislim, oduvek sam htela da treniram nešto. I nikako da počnem.
U stvari, pohađala sam plesnu školu jednom davno i to me je tada ispunjavalo u potpunosti.
Naš plesni trener bio je čuveni Bata. Mislim da je bio iz Slovenije. makar smo mi tada toliko o njemu znali. Ostalo što je za nas bilo bitno je da je bio odličan insturktor plesa. Još uvek se sećam njegovih uglancanih cipela, sa tankim đonom i odbrojavanja 1,2,3 i...
Generacije malih Kragujevčana naučio je kako se igra valcer, tango, ča ča ča...
Sećam se i jednog malenog plesača koji mu se požalio: "Ja nemam parfema". Mislio je na partnera, ali razumeli smo svi.
Korake i dalje pamtim. Tako je to kad treniraš srcem i dušom. Nikad ne zaboravljaš ono što si naučio.
Tako će biti i sa treningom na kojem sam nedavno bila.
Trenirala sam 9 dana intenzivno. Netačno je reći po ceo dan, jer tu su bile i noći kada se sve što si tog dana uradio slegne negde, duboko u srcu, duboko u mozgu, u svakom deliću tela.
Treneri, njih četvoro sa različitih strana ovog regiona (Makedonija, Kosovo, Bosna i Srbija) doneli su svoje znanje, entuzijazam, otvorene umove, iskrenost i mnogo veština. Ne, ne, nisu sve to prosuli ispred nas kao što to vole stručnjaci da rade, kako bi zadobili poverenje ostalih učesnika treninga. To su radili polako, dozirano i u skladu sa našim tempom napredovanja. A napredovali smo dobro. Koji nam je bio cilj, nismo jasno znali. Jedino što smo svi zajedno znali da tamo, ka cilju idemo zajedno, pa gde stignemo.
Naslućivali smo da se taj cilj zove MIR/ PAQE/ МИР. Da, to je i zvaničan naziv treninga. Ali, kako ćemo znati da li smo došli do cilja, da li smo na pravom putu.
Zadržavali smo se na nekim stanicama duže, na nekim kraće. Na svakoj duže od za to predviđenog vremena. Ne zato što smo bili spori, već da bismo se bolje razumeli. Nakon svakog treninga, u sobe smo nosili taman onoliko emocija koliko smo na treningu dali. Mereno u iskrenosti, sobe su nam iz dana u dan bile sve punije. Brzo smo počeli da ih iznosimo i iz radionice i iz sobe. Na terasu, sa pogledom na Dojransko jezero. Simbolično, to jezero je jednim delom u Makedoniji, a delom u Grčkoj. I prelepo je. Mirno i lepo. Nema oznaka koje bi podsećale na bilo kakvu granicu na njemu i remetile njegovu lepotu.
Među nama, učesnicima treninga bilo je granica. Doneli smo ih sa sobom, a da toga nismo bili ni svesni. Proradile su kod nekog pre, kod nekog kasnije. Pojavljivale su se u raznim oblicima i momentima. Tokom treninga ili na pauzi za kafu. Ne bi ni bilo fer da smo ih zaključali negde. To nije realnost. Realnost je da postoje.
Trenirali smo kako da ih preskočimo kao lako savladivu prepreku. Realnost je i to da koliko god da vežbaš, ponekad nisi u stanju da ih preskočiš. Šta tada?
E, onda zamisliš da si je preskočio i zamisliš kako se u tom slučaju osećaš. Hteo, ne hteo, osmehneš se. Jer, tako je lepo sa druge strane. Tako životno i sveže. Možda ti od lepote potekne suza i "give me five" pozdrav prijatelja koji je takođe zapeo tu negde blizu prepreke. I ona postane nebitna i tako savitljiva. Pada pred vama jer snažniji ste od nje. Tu ste gde ste oduvek bili, spremni da svaku podmetnutu prepreku prevaziđete, umanjite je i preskočite do one strane gde je Mir.
Taj Mir deluje tako nedostižno i neuhvatljivo. A nije. Što ga više uzimate, više ga ima. I treba da se trenira, svakoga dana po malo. Koliko ko može. A može svako. I treba svako.
Jer kondicija je garant uspeha.
Mene su trenirali najbolji. Nadam se da ću dugo biti u top formi. I eto,od tada treniram svakog dana, najlepši sport na svetu - Izgradnju mira.
Hvala svim mojim novim prijateljima i onima koji su našoj priči dali naslov i pisali je zajedno sa nama.
Albulena Karaga, Mirovna akcija, Prilep-Tetovo
Nexhat Ismajli, ANP Gnjilane-Priština
Boro Kitanoski, Mirovna akcija, Prilep-Tetovo
Katarina Milićević, CNA Sarajevo-Beograd
Nedžad Horozović, CNA Sarajevo-Beograd
Nemam komentara posle sve ove divne reci. Samo jos za "automat za kaffe" si zaboravila da ispricas. Hahaha.
ОдговориИзбришиHvala, ali ovo nije kraj. Biće još priča o nama, miru, kafi i budućnosti. :)
ИзбришиЗдраво, моје име је Милена Маја, ја сам из србије, али живим у Националном парку Ватертон Лакес, Канада, са мужем. Речи не могу да објасне колико сам узбуђен због обнове мог сломљеног брака и сада се мој муж потпуно вратио након што сам оставио мене и нашу децу другој жени. Били смо у браку двадесет пет година и током нашег брака имали смо низ борби који су трајали све док није напустио нашу дјецу и преселио се у Мелбурн како би био са другом женом. Блокирао сва средства контакта, чинећи комуникацију неважећом. Осетио сам да је мој живот завршен и да су моја дјеца мислила да више никада неће видјети свог оца. Покушао сам да будем јак само за своју децу, али нисам могао да контролишем болове који су мучили моје срце, био сам прожет тугом и болом јер сам га заиста волио. Сваки дан и ноћ размишљам о њему и увек ми се свиђа да ми се врати, буквално сам полудео и био ми је потребан божански захват, па сам сваком од својих проблема рекао једном пријатељу који је имао сличне изазове. Одвела ме је до веома моћног човека по имену Доктор осагиеде. Рекла је да је он једини разлог за срећу коју је уживала до данас. Др осагиеде може помоћи у поправљању прекинутих односа, рекла је да морам да је ставим на суђење. Контактирао сам га у његовој адреси е-поште {doctorosagiede75@gmail.com} или његовом ВхатсАппу на +2349014523836 и он ми је дао упуте о томе шта да радим, а онда сам то учинио, па је он учинио да ме љуби. На моје велико изненађење, након три седмице, звао ме мој муж и рекао да ми недостаје онолико колико и дјеца, била сам тако изненађена, срце ми је било испуњено радошћу и узбуђењем и почела сам да засијавам сузе. Он се извинио за своју грешку и извинио се за бол који је проузроковао мени и деци. Тако нам се вратио, са пуно љубави и радости, и од тог дана наш брак је био јачи него раније. Захваљујући Дросагиеде-у он је врло моћан, па сам одлучио подијелити своју причу због тих жена и мушкараца. који су искусили оно што се догодило. Желим да знате да постоји решење. Дросагиеде је решење, прави и снажан ловац који се дуго времена молио да помогне женама и деци у њиховом болном времену. И такође има магију да излечи хив, рак, итд.
ОдговориИзбриши