Posle skoro godinu dana trazenja posla, dodjoh i ja do popularno nazvanog, interjvjua za posao. Suvisno je reci, do razgovora sam stigla "preko veze".
Posao za koji sam konkurisala nema nikakve veze s mojim obrazovanjem, jos manje s mojim sposobnostima. Zato sam na brzinu i ne sa velikim zaljenjem pred razgovor za posao iz CV-ja obrisala svoje vestine "siroko poznavanje filozofije, istorije, politicke teorije, metodologije drustvenih nauka, marketinga, ekonomije, sposobnost organizovanja dinamicnih, kreativnih predavanja na temu drustvenih odnosa itd, da ne davim vise.
Zanimljivo je to...U principu, sa danasnjom tehnologijom potrebno je svega desetak sekundi da iz svog dosijea izbrisete sve ono sto vas odredjuje kao licnost, na papiru doduse, ali ipak...Volela bih da je bilo potrebno, makar minut...Eto, to bi bilo prihvatljivo.
Moji potencijalni poslodavci su privatnici, desetak godina mladji od mene, nasmejani, lepi i opusteni. Ipak, ne bih se menjala s njima, ne znam ni zasto, jednostavno ne bih. Mozda ne bih razmisljala o tome da li da kupim dve, tri ili cetiri pomorandze, ali...ipak ne bih. Ne bih nikome dala sve one trenutke ushicenja dok su se pred mojim ocima i mislima otvarala vrata anticke filozofije, velikih misli, humanih ideja o nacinima organizovanja drustva, rasprava o opstem dobru i greskama proslih vremena. Ne bih se odrekla ni predispitnih stresova, pa cak ni besa koji sam osecala zbog profesora-baksuza. Nikako se ne bih odrekla visokih ocena koje su u moj indeks upisivali najcenjeniji strucnjaci drustvenih i politickih nauka sa ovih prostora.
Medjutim, postavljeno je pitanje "Pomorandza ili nauka?" ili narodski i Sekspirovski receno "Biti ili ne biti?"
Na razgovor, tj. intervju za posao, dosle su jos tri devojke. Dve, fakultetski obrazovane (Ekonomija i Spanski jezik), a za trecu ne znam. Pomislih u sebi, da li su i one prepravljale CV. Bile smo nasmejane, zbunjene, ali ne i uplasene.
Odlazile smo na razgovor, jedna po jedna. Mladi poslodavci bili su prijatni. Nisu pripremili nikakve testove i druge gluposti. Razgovarali su opusteno, raspitivali se o nasem radnom iskustvu...Sve se zavrsilo sa "Javicemo Vam se".
Otisle smo svaka na svoju stranu, svaka sa svojim znanjima, dilemama i nadama.
Mozda neka od njih vec sedi na recepciji jednog hotela jer su upravo nju pozvali.
Iako je ovo jedini razgovor na koji sam pozvana posle brojnih prijava na konkursima za posao, posle svega, nisam sigurna da li mi se jedu pomorandze.
Posao za koji sam konkurisala nema nikakve veze s mojim obrazovanjem, jos manje s mojim sposobnostima. Zato sam na brzinu i ne sa velikim zaljenjem pred razgovor za posao iz CV-ja obrisala svoje vestine "siroko poznavanje filozofije, istorije, politicke teorije, metodologije drustvenih nauka, marketinga, ekonomije, sposobnost organizovanja dinamicnih, kreativnih predavanja na temu drustvenih odnosa itd, da ne davim vise.
Zanimljivo je to...U principu, sa danasnjom tehnologijom potrebno je svega desetak sekundi da iz svog dosijea izbrisete sve ono sto vas odredjuje kao licnost, na papiru doduse, ali ipak...Volela bih da je bilo potrebno, makar minut...Eto, to bi bilo prihvatljivo.
Moji potencijalni poslodavci su privatnici, desetak godina mladji od mene, nasmejani, lepi i opusteni. Ipak, ne bih se menjala s njima, ne znam ni zasto, jednostavno ne bih. Mozda ne bih razmisljala o tome da li da kupim dve, tri ili cetiri pomorandze, ali...ipak ne bih. Ne bih nikome dala sve one trenutke ushicenja dok su se pred mojim ocima i mislima otvarala vrata anticke filozofije, velikih misli, humanih ideja o nacinima organizovanja drustva, rasprava o opstem dobru i greskama proslih vremena. Ne bih se odrekla ni predispitnih stresova, pa cak ni besa koji sam osecala zbog profesora-baksuza. Nikako se ne bih odrekla visokih ocena koje su u moj indeks upisivali najcenjeniji strucnjaci drustvenih i politickih nauka sa ovih prostora.
Medjutim, postavljeno je pitanje "Pomorandza ili nauka?" ili narodski i Sekspirovski receno "Biti ili ne biti?"
Na razgovor, tj. intervju za posao, dosle su jos tri devojke. Dve, fakultetski obrazovane (Ekonomija i Spanski jezik), a za trecu ne znam. Pomislih u sebi, da li su i one prepravljale CV. Bile smo nasmejane, zbunjene, ali ne i uplasene.
Odlazile smo na razgovor, jedna po jedna. Mladi poslodavci bili su prijatni. Nisu pripremili nikakve testove i druge gluposti. Razgovarali su opusteno, raspitivali se o nasem radnom iskustvu...Sve se zavrsilo sa "Javicemo Vam se".
Otisle smo svaka na svoju stranu, svaka sa svojim znanjima, dilemama i nadama.
Mozda neka od njih vec sedi na recepciji jednog hotela jer su upravo nju pozvali.
Iako je ovo jedini razgovor na koji sam pozvana posle brojnih prijava na konkursima za posao, posle svega, nisam sigurna da li mi se jedu pomorandze.
...Уздах...
ОдговориИзбриши