Heroji.
Do skoro je ovaj izraz išao uglavnom uz termin narodni. Narodni heroji. I to je ispravno, jer nisi heroj ako nisi narodni, odnosno heroj za sve ljude.
Od skoro se ovaj izraz olako upotrebljava. Bojim se da se ne izliže i postane termin bez konekcije sa stvarnim značenjem. E, to bi bilo baš tužno.
Reč Heroj je do skoro asocirala na neki vojnički podvig. Herojskim borbama naših predaka se ponosno hvalimo, i pacifisti i oni koji se ne bi mogli svrstati u tu grupu ljudi.
Onih savremenih, heroja koji imaju veze s vojskom u novije vreme se obično klanjamo, jer nije in danas pričati o njima. Škakljive su to teme, Mogao bi neko spočitati da ste za rat ili nešto slično tome. O onima iz davne prošlosti možemo pričati, o ovima iz skorijeg vremena, da ipak malo sačekamo. Nije u redu, ali, doobro, proći će nas i to,
Od nedavno heroje imamo i u miru. To su heroji današnjice. Ponekad imam utisak da ih nema, ponekad da ih ima na svakom koraku.
A što će nama uopšte heroji, kad ih obično zaboravimo čim opasnost prođe?
Zbog naše nemoći. Oni nas spasavaju, kad nismo u stanju da sami to učinimo. Oni nam daju snagu kada nam je potrebna. Oni nas inspirišu da budemo bolji nego do sada. Daju nam snagu, i veru u sreću.
Do sada nisam nikada čula da je neki heroj kukao, optuživao druge, hvalio se svojim herojstvom. Uglavnom su sertifikat herojstva ostavljali kolektivnom sudu.
Ima i onih idealizovanih heroja, koji su nam zbog istorijske distance ostali u svesti kao savršenstva, skoro na nivou božanstva, ali to je sad druga tema. Neki su u medjuvremenu i postali božanstva, jer to smo mi od njih napravili, nisu oni.
Uvek me je fascininirao maslačak. Lep je dok je žut, ali kada pobeli, pa počne da leprša okolo, a još i ako ga dohvatiš, pa usmeriš na neku stranu sveta, nekako uveren da će stići na pravu adresu onoga koga voliš, e to je vera, to je ljubav. To je čarobni maslačak.
Za ovaj tekst dajem sebi za pravo da će biti kao maslačak na vetru i da će jednog dana doći do mojih heroja, do onih ličnih, jer narodne kako rekosmo, baš i nemamo, u hroničnom deficitu smo.
Možda ih i ima, ali nikako da se dogovorimo oko njih.
Nema veze, istorija će sve to da sredi.
Moja lična istorija me uči da je teško živeti bez heroja. Ja nisam u stanju da tako živim. Zato imam lične heroje.
Heroj je jedna drugarica koja me, dok smo bile klinke nije pitala da li su mi se roditelji razveli. Kada je videla nešto što joj je govorilo da nisu, odahnula je i rekla mi
-Znala sam da nisu.
A jesu. Nakon toga, nisam imala srca da joj kažem da jesu. Znam da bi je to rastužilo, jer bila je tako srećna u tom trenutku pogrešno protumačene slike koju je imala pred očima. Ona je tada postala moj heroj, jer je pazila, brinula o meni, nije pitala šta mi treba. Radila je to herojski, devojčica iz generacije koja nije imala ni građansko vaspitanje, ni teorijske časove posvećene prijateljtsvu, ništa od toga. Devojčica, heroj. Sada je, nadam se srećna i uspešna žena. Sigurna sam da se ovoga ne seća. U svakom slučaju kiss za nju.
Heroj je moja razredna. Srećem je nakon skoro dve decenije, dozivam je sa:
- Razredna, razredna... baš kao kada smo bili klinci.
Trčim ka njoj. Ona se okreće i kaže:
- Ivana, zdravo. Kako si? i kreće razgovor.
Pitam je gde je krenula, pribojavajuci se da nije slucajno krenula kod lekara jer se tako rano obicno ide kod lekara u tim godinama.
- Krenula sam do biblioteke, da vratim knjigu i da uzmem novu.
Heroj je moja razredna. Pored nje je uvek sve u redu. Ne moram da govorim koliko mi je taj dan bio lep i koliko ga apsolutno ništa nije moglo pokvariti.
Heroj je medicinska sestra. Moje dete ima 39 temperaturu, a u čekaonici gužva. Ona izlazi iz ordinacije, proverava da li imamo vodu, pipne dete po čelu, proverava u kakvom je stanju, dok ne dodjemo na red. Heroj je, jer kao uznemirena majka, znala sam da sam na pravom mestu, i da ni najednom drugom ne treba da budem, sem kod tih ljudi, kod te sestre.
Heroj je hirurg kojeg je moje dete upiškilo u širokom luku, dok je pokušavao da utvrdi ima li beba preponsku kilu. Kada sam nespretno i iznenađeno krenula da uzmem pelenu i da probam da saniram štetu, samo je rekao
Ne, ne, pa to je normalno.
Ispod mantila imao je pantalone čije su nogavice bile mokre. Nije se obazirao. Ispalo je da kile baš i nema, ali eto, beba je učinila šta je morala.
Sretala sam ga kasnije u gradu i pomišljala, blago svoj našoj deci, jer je on tu. Malo sam i istraživala o njemu i saznala da je stvarno stručnjak, nad stručnjacima.
Zidine bolnice su najhladnije zidine na svetu. I uvek je neka promaja, možda je zato Srbi ne vole, jer ih promaja asocira na bolnice. Često sam obitavala tamo, dok je u toj samotnoj zgradi u kojoj se gase, ali i spasavaju životi, jedan meni dragi život gasio.
Pomišljala sam.
Da je makar ovde lepše.
Da makar ovi hodnici nisu ovakvi, kao hodnici za duhove.
Da je makar ambijent ljudskiji, topliji.
Kako će sam? Navikao je da ga svi pazimo.
Posle nam je rekao, taj meni dragi život kojeg na žalost više nema, da ima tu jedna med.sestra koja priča s njim u toku noćne smene, koja ga obilazi kad zove i kada ima bolove.
Upoznali smo je tada, Rekla nam je da je on oslovljava imenom svoje žene, ošamućen od terapije.
Ona mu se obrati i onda se našale, jer i on shvati da ona nije ta žena, Ostajala je tu pored njega.
Ta žena je heroj. Zbog nje sam mogla da dremnem, tokom tih noći teških i da trunku bezbrižnosti osetim zahvaljujući njoj. Ona je heroj. Njegov i moj.
Heroj je vaspitačica. Njih dve na mom spisku heroja.
Nervozno se opraštam od deteta koje negoduje što ostaje u vrtiću. Ona kaže:
- Ne, nemojte, pa i deca, kao i mi imaju loš dan.
Moje dete zbog bolesti ne dolazi u vrtić i propušta podelu pozivnica za rodjendan,
Muke kod ku;e i milion pitanja, kako ću na rodjendan, a nemam pozivnicu. Tu tešku muku sopštavam vaspitačici. Ona brzo nalazi pozivnicu neku, stavlja dotično ime i kaže ne brinite ništa.
I još kaže
Hvala Vam puno što ste mi to rekli. Hvala vam puno. Kako da dete pati i da ne ode na rodjendan.
Zamislite moj heroj mi se čak i zahvaljivao. Ali, takvi su heroji.
Vaspitačica (druga), koja nakon što je moje dete ujela osica, i nakon što je ustanovljeno da je sve u redu, uz serviran sokić i smoki, što nije baš uobičajeno da klopaš u vrtiću, mu kaže:
- Ujela te je osa, jer izgleda da si ti ovde najslađi.
Ne treba da govorim da smo nakon toga kod kuće više pričali o tome koliko je dotični, mali gospodin sladak, nego o samoj bezobraznoj osici.
Takvi su heroji. Heroje citiramo.
Čitajući vesti, kasnije shvatam da su to meseci kada je njima plata kasnila po nekoliko meseci.
Heroji ne kukaju. Zato su heroji.
Heroj je nastavnica koja dok deci piše uputstva o lekciji, na famoznoj google učionici, napiše klincima
Volim vas sve.
Takvi su heroji. Oni znaju da je ljubav lekovita, čak i u vreme korone.
Heroj je doktorka kod koje se moje dete lečilo dok je bio mali. Sada je porastao, pa je kod druge doktorke. Znate kako to ide. Njegova prva doktorka ga i dalje pozdravlja. Zapamtila ga je po stalnim upalama grla, anginama i ko zna po čemu još. A on nju toliko zavoleo da se ljutio i često negodovao zbog toga što i doktorka ne ide sa nama na more, na primer. To joj nismo nikada rekli, da ne bude da ga je zbog toga volela.
Ona je heroj, jer ko još voli lekare. Nju deca vole, a i roditelji, a to nije mala stvar.
Heroj je moj komšija koji sa drugarom čuva jedan sportski klub od propasti. Troši svoje vreme, energiju i ko zna šta još, kako bi klinci iz kraja imali svoj klub i bavili se sportom.
Heroj je sve ovo vreme, godinama unazad, a da ja nisam imala pojma o tome.
Heroji se ne hvale. Oni su jednostavno heroji.
Možda sve ovo nabrojano za nekoga nije baš herojski. Za mene jeste. I sigurna sam da to nisu njihova jedina herojska dela, i da ih je bilo još i da imaju po jedno svakog Božijeg dana. Ali ne pričaju o tome, ili što bi se reklo imaju loš marketing.
Nakon svega, pošto sam uspela da se koliko toliko upoznam sa njihovim herojskim delima, mislim da sam naučila dosta o tome kako izgledaju heroji i kako ih prepoznati.
Heroj izgleda da nema loš dan, nema izgovore, niti rešava da bude heroj. Heroj jesi ili nisi, trećeg nema. Heroj ti ne nameće osećaj krivice. Heroj te jednostavno ostavlja bez teksta.
To je ono što ja znam o herojima. Priznajem nije puno, a i nema mnogo pouzdane literature o tome kako prepoznati heroja. Moja lista je otvorena i čeka još heroja jer svima su nam potrebni.
Ono što takođe znam jeste da smo najosetljiviji i najviše uplašeni za zdravlje i decu. Zato je valjda i moj izbor i proglašenje ličnih heroja nužno sveden na prosvetare i medicinare.
Jedni nas uče, drugi nas leče.
Malo li je?
I nema te plate, kojom se adekvatno mogu platiti oni koji savesno i dobro obavljaju ove poslove.
Istovremeno, nema te jedinice mere kojom možeš izmeriti štetu koju obavljajući taj posao mogu napraviti oni koji ove poslove ne obavljaju kako treba.
I da ne bude zabune, sve profesije su bitne. Iza svih i ispred svih nas, stoje naučnici i umetnici. Pomogli su mi nebrojeno puta. Da shvatim šta se dešava oko nas (naučnici) i da prebrodim teške dane i noći. (umetnici).
Za njih svi znate, to su univerzalni heroji, koje volimo da zovemo i genijima.
Ova moja priča je o onim ličnim herojima. Herojima kojima bih poslala maslačkovo pismo, pismo bez reči, ali pismo koje uvek znači isto - veliku, ogromnu ljubav koja preko brda i dolina stiže baš do njih.
A prijatelji? Prijatelji su nešto drugo. Oni su anđeo čuvari i dobro znaju koji su, što bi rekla moja baba, moj heroj nad herojima o kojoj ne mogu da pišem, jer je teško pisati o heroju nad herojima.
Prijateljima ne šaljem maslačkova pisma iz principa, jer prijatelji su tu, na mojoj adresi, čak i kad treba držati tu sada preko potrebnu distancu.
Nađu način da me nasmeju, ili rasplaču. Takvi su prijatelji. Šašavi, luckasti, razumni, romantični i bezobrazni kad treba.
A ko zna i da li bi pročitali moja pisma, jer više volimo da žive reči lepršaju među nama...
I da ne zaboravim heroji su i sva naša deca koja nas trpe, ovako besne, ljute, nemoćne i preplašene i koji nam se dive kad i mi postanemo heroji za nekoga.
Puno je posla za sve nas. Hajde da ih učinimo ponosnim.